Gasi svetlo, nema nikoga

To je grupa ljudi koja dvadesetak godina razgrađuje sve što je dobro u ovoj igri, koja nije došla na čelo (klubova, raznih komisija, agencija, manjih ili većih uloga) po igračkim ili drugim basket zaslugama, nikako moralnim kvalitetima, još manje intelektualnim. KPM-ovi imaju dobre namere samo prema svom džepu, skloni su poltroneriji svake vrste prema ljudima iznad sebe, krasi ih debeo, pendžetiran obraz… Sporadično su se bavili košarkom (ispred zgrade u ponoć, kad nema nikoga, ili basket sa potčinjenima), nemaju dva validna svedoka da su dali koš na zvaničnoj utakmici, misle da je „pikenrol“ nastao od rokenrola, a „pikenpop“ od popularne muzike, ali – stalno su tu, muvaju se i čeprkaju nešto, važni su u firmiranim odelima. Neretko ih odaje i visina, jer najezda niskih ljudi očekuje se pre u džokej, nego u košarkaškom klubu…

Elem, KPM-ovi (normalno, Njofrina kovanica, koji ne može očima da ih vidi), kao termiti, krckaju i razgrađuju sve – ostao je nekim čudom još samo Partizan! Oni, mislim crno-beli, valjda odmah prepoznaju dotične, ne daju im ni da privire blizu, zato i opstaju (znate ono: KPM-ovima ulaz strogo zabranjen, ili KPM-ove besan pas ujeda)… Ispalo je ovako, mada sam hteo nešto više da kažem o (istorijskoj i nadrealnoj?) pobedi „broj dva“ našeg šampiona nad Realom. Nema veze, ionako su domaći guslari opevali taj trijumf u detalje, ponavljajući refren do beskonačnosti. Rekao bih samo da je Partizan, kao retko kad, imao ravnotežu odbrane i napada i da je odigrao meč koji je imao i kvalitet i dozu lepote, što ne postiže uvek ni Barselona, recimo. Osim Pekovića, Mačvana, Milosavljevića i Loa – do daha polako dolazi i Čakarević, Lučić ne bira poziciju tri ili četiri, Raduljici može samo nervoza da bude problem, Kecman nije rekao poslednju reč u basketu, Katić koristi svaki minut u igri, Anđušić nije iznenađenje već igrač sa ulogom… Četiri vezana boda vratila su ih u poziciju ravnopravnih takmaca (a ne slučajnih prolaznika) u grupi C, što je najviše zabrinulo italijanski Armani, narednog protivnika… A moćni Real izgubio je bodove, ako ćemo u nijanse, zbog dve tehničke greške, koje se po svim ligama dele kao lilihip musavoj deci. Samo, siguran sam da će kraljevski klub izvući pouku iz sudijskih novotarija, što se nije desilo Crvenoj zvezdi Beograd, na primer, koja je nosilac više tehničkih „i drugih priznanja“…

Sad, ako moram opet o CZB-projektu, ostalo je nejasno šta se dešava po „zatvorenim“ utakmicama i „otvorenim“ treninzima, mislim ko koga treba da „poljubi u dupe“, izbaci van dvorane i slično? Jasno je da u svakom timu ima prljavog veša, manje ili više, ali on negde ostaje u kući kao „naša stvar“, a negde se iznosi (ko?) u javnost, da se svi naslađuju. Posle se prozivaju novinari za ono što jeste tačno… Generalno, u pravu je moj prijatelj Valter, kad kaže da je CZB više okupirana humanitarnim radom (što i ja pozdravljam), željom za svakodnevnim prisustvom u javnosti – nego košarkom i pobedama. Komšo, kaže Valter, kad gubiš – ćutiš kao prase i pokriješ se ušima, pa kad skupiš tri vezane pobedice (recimo nad Heliosom, Radničkim i Krkom) digneš glas, prozboriš i ti koju, ali pametnu, njegoševsku. Slažem se da nije dobro ako trener, menadžer, gazda kluba – izlazi u javnost i objašnjava svoje poteze (kome – novinarima i navijačima?) – umesto da ih samo donosi, povlači kao na šahovskoj tabli… Vidim da i Adam Morison nije otputovao u Ljubljanu, da se povećava broj bolesnih i povređenih (dobro da nema uvređenih), odnosno da jedna muka (porazi) ne ide uvek sama. Nadam se da će i igra početi polako „da leže“ posle tri meseca kako je Svetislav Pešić preuzeo ovaj tim, a nikada nije bilo sumnje da ima i znatnog potencijala u ovim momcima…

Dakle, deo košarkaške „muke“ nije Partizan, pa ni Hemofarm, jer su oni na očekivanim tabelarno-bodovnim pozicijama u ABA ligi. Problem je što su CZB i kragujevački Radnički napabirčili (do momenta pisanja kolumne) svega tri pobede i što imaju već četiri poraza sa klubovima iz Hrvatske (tri na svom parketu), što može u nizu dovesti do sledećeg razvoja situacije, pogotovo ako se ostane pri planu da se dogodine priključi i predstavnik Makedonije: lošiji koeficijent i samo tri predstavnika u regionalnoj ligi, zatim nepotrebnu nervozu i ekstra tenzije u Superligi, kao i Košarkaškoj ligi Srbije, gde bi u tom slučaju čak tri tima „ispala“, na kraju bezglavu bežaniju malobrojnih sponzora (u odbojku, može biti) i tako dalje…

Ne treba biti ptica-zloslutnica, valja uneti dozu optimizma, ali… Bojim se da domaći basket, najezdom skakavaca i „glodara“ zvanih KPM-ovi, ako se nešto (šta i ko?) pod hitno ne uradi – odavno vozi jednosmernom ulicom u kontra smeru, dakle nazad. Ili, što reče dokoni Njofra – samo da ostavimo jednog (znam i koga) da ugasi svetlo, da ne plaćamo struju džaba…