Guranje u praznom busu

Imam utisak da su basket pojedinci, funkcijom ili autoritetom znanja, omeđili, ogradili tarabom čaršijski prostor svojim viđenjem basketa, da hoće da nametnu lično mišljenje kao aksiom, ućutkaju (ne)dobronamerne kritičare svim sredstvima, daju konačnu ocenu zbivanja kojoj nema pogovora. Ili, što reče vickasti Njofra – pojedini se ponašaju kao gugl, kao da sve znaju, kao da im je tata ostavio košarku u amanet… Zaboravljaju nekoliko stvari: cilj u Litvaniji postavili su selektor i igrači, niko im ga nije nametao, primarni – finale, sekundarni – do šestog mesta. Drugo, basket je izmišljen 1891, u Srbiji se vrhunski igra bezmalo pedeset godina, hvala bogu još su živi i zdravi mnogi akteri i znalci… Treće, nije loše saslušati drugačije mišljenje, makar se i ne slagali sa njim, a ne zauzeti stav „piše i na autobusu lasta, pa ne leti“… Kad se samo setim kroz kakvog (medijsko-balkanskog) „toplog zeca“ su prošli posle „neuspeha“ sa reprezentacijom Duško Vujošević, Željko Obradović, Dragan Šakota i Zoran Slavnić – i sad mi se želudac prevrće. Uzgred, popularni Moka je, prema očekivanju, dao najoštriju sliku „litvanskih zbivanja“ i (osim detalja koji su trebali da ostanu u domenu privatnosti) – ima se o čemu razmisliti… Da zaključim sa projektom „London 2012“: može biti da će srpska košarka u Brazilu 2016. imati svog predstavnika, bumo videli, sad je u kreiranju, skicira se „Slovenija 2013“. Uloge su, uglavnom, podeljene, potpuno isti akteri (dva do tri nova igrača, eventualno i jedan pomoćni trener), ali, nadam se, sa nekom od medalja…

A da, umalo da zaboravim (ali tu je Valter, partizanski precizan, da me opseti), obećao sam koju reč o tome zašto mislim da će se sve teže mladi igrači probijati do reprezentativnih, evropskih visina kroz domaću, Košarkašku ligu Srbije. Prvo, zapostavljen je inače rad sa mlađim selekcijama, treba videti ko ih, na koji edukativno-pedagoški način, u kakvim uslovima, sa kojim primanjima – trenira, pa shvatiti da će biti i većih problema. Drugo, KLS još samo ove sezone broji četrnaest klubova, od 2012. se smanjuje na dvanaest, što znači da iz prve divizije ispadaju minimum tri kluba, ili tima (drugom prilikom ću objasniti razliku između kluba i tima). Posledično, pola lige će se boriti za opstanak, a ostalih sedam za prva četiri mesta, koja garantuju Superligu. Ni jedno ni drugo ne može se uraditi sa mladim igračima, koji će ulaziti na teren samo „u iznudici“, kad se mora, na kafenu kašičicu, tako da dumam da će bezmalo svaki tim (u šta sam imao prilike i da se uverim prošle nedelje, posmatrajući neke kontrolne mečeve) pokušati da svoj cilj ostvari sa zrelijim igračima, bližim tridesetim, na primer. Kvalitetnih momaka tog tipa ima gomila (Njofra: „kao krivih drva“), jer se evropsko tržište, pre svega iz finansijskih razloga, bitno suzilo, pa će igrati (dok ne nađu „bolji“ angažman) u domaćim klubovima. Tako treneri jednim udarcem ubijaju dve muve: povećavaju izglede da, dobrim rezultatom, zadrže teško stečeni posao i – imaju alibi kod gazda klubova („nemam boljih, igrali su najbolji“)… Stoga, neće mi biti teško još jednom da notiram: bolje da ostane liga od četrnaest klubova (više utakmica, produžena sezona za mesec dana, lakše se uklapa u kalendar regionalne lige, animiraju se barem još dva košarkaška centra u Srbiji…), da ispada samo poslednji, da se smanje tenzije „domaćeg terena“ i slično. Drugi uslov, da igraju talentovani omladinci umesto „dobrih srednjaka“, je produžetak vremenskog trajanja utakmice na 48 minuta (svaka četvrtina duža za dva minuta), a treći – tako dobijenih 40 minuta više za podelu u igri – pažljivom administrativnom odlukom dodeliti mladim akterima…

Ovako, junoše će se i dalje razvijati samo „slučajnim uzorkom“ ili u četiri tima regionalne lige. Da se, na blic, osvrnem i na naše najbolje klubove: Partizan, Hemofarm, Radnički i Crvenu zvezdu Beograd… Prvo, posle niza godina u dva najjača evropska takmičenja imaćemo samo jednog predstavnika, crno-bele i drugo, siguran sam da će sva četiri tima gravitirati ka gornjem delu tabele, da neće, kao poslednjih nekoliko sezona, biti plasmana od desetog do četrnaestog mesta (Vojvodina, FMP, Crvena zvezda), što je, cenim, predviđeno za neke od četiri slovenačka predstavnika. Ali, ima vremena, pošto neki timovi još nisu ni definisani, za razglabanje o jadranskoj, da se zadržim na mladim igračima: u Partizanu ih ima (Bogdanović, Jaramaz, Pešaković, Anđušić…), ali je pitanje koliko će dobiti prostora u dve teške utakmice nedeljno, gde crno-beli godinama imaju najviše ciljeve… Lakše će se, recimo, Dangubić, Birčević ili Milutinović probiti minutažom u Hemofarmu, Radničkom ili CZB, ali i ta tri kluba žele da odigraju barem jedno finale u sezoni koja je pred vratima… Rečju, mladi stoj, ostali napred!

Na kraju, još jedna opservacija: CZB je počela sa saopštenjima. Kaže u prvom (ali nikako poslednjem) da je „izbor novog predsednika Udruženja klubova KLS neligitiman i nelegalan i predstavlja grubo kršenje Statuta…“ itd. Lepo, može biti da pri pomenutom izboru mog bivšeg igrača Zorana Stojačića nije sve bilo po „pravilima službe“, ali bih pre toga voleo još jednom da čujem detalje oko trougla FMP-CZ-CZB, nije svima najjasnije ko je tu sa kim i u kakvim (di)fuzijama… Ili, što reče komšija Njofra – „ne guraj me u praznom autobusu“…