I optimisti su se umorili

Naravno, medijsku halabuku i preteranu egzaltaciju pojedinaca (ponekad se stiče utisak da su Parola i kolege igrali, a ne Džavai i Veseli, recimo) teško je stišati i racionalno objasniti, pogotovo u situaciji kada dolazi izraelski Makabi, koji pamti i bolje sastave i dane, ali koji uvek ima veliku specifičnu težinu… Do te utakmice crno-belima je, po mom skromnom mišljenju, neophodan mir pustog ostrva i pored poraza od Olimpije, uklapanje novog igrača Džejmsa Gista na poziciji 4… Osim neuigranosti sa novim plejom, problem u igri u prva dva kola svakako je postotak realizacije za tri poena od loših 19 odsto (6 od 33), što hoće da varira od meča do meča… Inače, Evroligi, ako se po jutru dan poznaje, kvaliteta i infarktne zanimljivosti do desetog kola neće nedostajati. Ljubljanska Olimpija, za razliku od prethodnih sušnih godina, startovala je sa dve vredne pobede i istakla kandidaturu za prolaz među 16 u Evroligi i možda prsten u NLB takmičenju i prekid apsolutne sedmogodišnje dominacije srpskih klubova? Samo – da bajka ne traje do nove godine, kao zimus… Neprijatno iznenađenje svakako je moskovski CSKA, koji nema pobede. Nisam zabrinut za njihov prolaz u drugi krug, pogotovo kada se oporave Hrjapa i Kaun i kada (za sada neuobičajeno mirni) Duško Vujošević potpuno uzme u svoje ruke dizgine moćnog dvanaestoprega, za šta je potrebno nekoliko meseci, samo ne vidim načina da postižu oko 80 koševa po utakmici, što će biti jedan od uslova za klupskog prvaka Evrope… Pravovremeni šamar komotnim porazom protiv nemačkog Bamberga (73:61) dobio je Olimpijakos, jer Dušan Ivković, očigledno, ne želi prošlogodišnje nastupe svog tima po principu vruće-hladno, jer mu ovo drugo nikako ne prija u vazda osunčanoj Atini…

Dobro, na Jadranu sve kuva i zahuktava se posle pet kola, osim za većinu srpskih klubova! Za Crvenu zvezdu, na primer… O crveno-belima moram da počnem da pišem, barem iz dva razloga. Prvi je popunjavanje redova povratnikom Subotićem (opet?) i tamnoputim Jangom, što toplo pozdravljem kao evidentan napor rukovodstva da kvalitetnim jačanjem odmaknu sa dna tabele i u skorije vreme ikoga pobede. Naime, u petak je Zadar bio bolji u Pioniru (76:89), što – u odnosu dva igračka sastava – i nije neko grandiozno iznenađenje, pre svega zahvaljujući odličnoj šuterskoj večeri Cara (adekvatno prezime, barem za ovu utakmicu), koji je dao 28 koševa, uz šut 5 od 8 iza linije tri poena! Sad, lično mi se nije dopala reakcija iz tabora crveno-belih (a inače neke izjave iskaču iz realnih okvira) kako u njegovim teškim šutevima ima sreće i, samim tim, opravdanja za odbranu! Jer, da je Car iz istih situacija šutirao 1 od 8, recimo, onda bi to bila „izvanredna odbrana i ispunjavanje svih trenerovih zadataka“. Koliko puta je dokazano da se i sreća zaslužuje… Situacija u NLB ligi za Zvezdu je, blago rečeno, maligna, naročito ako se zna raspored. Naime, do kraja prvog dela crveno-beli igraju na strani sa Krkom, Partizanom, Širokim i Olimpijom, ali zato u Pioniru dočekuju Cibonu, Hemofarm, Cedevitu i Zagreb! Želim im da igraju i šutiraju carski… Drugi moj motiv za kraći esej o beogradskom timu je skoro navršavanje deset godina od ideje (da ne kažem „projekta“, pošto se arhitekturom i građevinom ne bavim) „evropska Zvezda“. Ako se ne varam trener je „te davne“ 2000. bio kolega Krečković, a sve je utanačeno sa ljudima iz nove vlasti. Nešto dumam, da bi higijenski bilo kad bi bitni pojedinci (koji su i danas u klubu, možda iz senke, ili u nešto drugačijoj ulozi) izašli i na upriličenom partiju za medije, a povodom desete godine rada u novoj eri, i sumirali, recimo: osvojena su dva kupa, za reprezentaciju Srbije igralo je X igrača, ukupno je kroz klub prošlo Y trenera i Z igrača, još koja o ogrlici uspeha, a novca je (dobro to znamo, šest meseci smo se zabavljali njihovim minusom)… Ne moraju da se porede sa sustanarima iz Partizana (čiji je broj trofeja za naznačeno vreme blizu dvadeset), ali mogu sa FMP-om, na primer, koji je u poslednjoj deceniji osvojio dva NLB prstena i tri kupa, pristojno zaradio na tridesetak momaka koji igraju diljem Evrope, a i bezmalo polovina sadašnje reprezentacije ima bitnih dodira sa Železnikom… Ili, možda je pametnije da to sa Zvezdom ostavimo za sledeću sezonu?

Posle utakmice Radničkog i Igokee u Kragujevcu (71:78) i novog poraza izabranika Miroslava Nikolića na svom parketu, prošle sezone gotovo neosvojivom, izvlačim nekoliko logičnih zaključaka. Prvo, Igokea je ovom i ubedljivom pobedom nad Crvenom zvezdom u Aleksandrovcu, već izbegla poslednje mesto i gotovo obezbedila učešće na Jadranu i naredne sezone. Drugo, ako ne dođe do nekih velikih pozitivnih igračko-finansijskih potresa – Radnički i crveno-beli (čitaj: dva srpska predstavnika) boriće se za neslavan naziv fenjeraša. Treće, zbog trijumfa u Beogradu i kvaliteta trenera i publike – veće su šanse Radničkog za opstanak i, četvrto, srpski basket polako, ali jako sigurno, ide u rudarsku jamu, ispod zemlje i ne vidi se skori oporavak… Uz pomenuti Partizan, vršački Hemofarm jako dobro, prvim mestom u NLB sa 4-1 odnosom pobeda i poraza, brani dobrano ukaljanu čast domaće košarke, nekad čuvenog brenda. Nego, u seciranju rezultatskog galimatijasa nikako da vas pitam, a o tome i početku Jedinstvene juniorske lige pisaću sledećeg ponedeljka, da niste može biti primetili skokovit napredak nekog mladog, srpskog igrača, na koga bi sadašnji/budući selektor mogao ozbiljno da računa za evropsko prvenstvo u Litvaniji 2011?