I za Zeku ima leka

Prvo, Miroslav Nikolić sastavio je veoma korektan sastav, koji je kroz NLB ligu upravo velikim timovima uzimao skalp, da se popuni tek izgrađena trofejna sala (Hemofarm, Zadar, Crvena zvezda, Olimpija, FMP, Cibona). Drugo, uspostavili su pozitivan emotivni kontakt sa navijačima, tako da nije lasno pobediti u Šumaricama. Treće, ali najvažnije, Radnički igra i dopadljivo i kvalitetno, Vrščani su mu, može se reći, redovna mušterija, dobar platiša (ove sezone 3:0)… Hemofarmovo bledo izdanje ne pere ni činjenica da je pomenuta sendvič-utakmica došla između dva jaka meča sa Partizanom, kao ni eventualno psiho-fizičko pražnjenje posle trijumfa, za sada jedinog iz pet pokušaja, nad crno-belima… Elem, Crvena zvezda stabilizuje tim i igru, posle nekoliko elektrošokova po svim šavovima. Uz dozvoljenu dozu sreće i hrabrosti pobedila je na gostovanju valjevski Metalac, posle produžetka. Lepa atmosfera, čestitke i pokloni zvaničnika (ja tebi serdare, ti meni vojvodo i slično) i, najpre, šest trojki potencijalnog reprezentativca Marka Kešelja obeležili su ovaj basket hepening. Metalac je jedini od osam učesnika bez pobede, ali igraju dobro, ni raspored im nije bio baš prijateljski naklonjen, samo je potrebno da zadrže isti sastav do kraja (tu mislim i na stručni štab), da ne eksperimentišu sat pred utakmicu sa novim idejama na klupi, što su u prošlosti imali običaj, a još manje slušaju košarkaške i medijske dušebrižnike i kvazinaučnike, koji najbolje znaju – kako da rasporede tuđe pare u svoju korist… Ne nalazim ni da je pobeda čačanskog Borca u Pančevu istorijska, jer – Borac je bio prvi u njihovom rangu takmičenja, sa Vukosavljevićem i Nešovićem dobro je izbalansirao i centrirao tim, tako da se od Tamiša, bez Markovića i Đokića – više nije ni moglo očekivati. Konačno, Partizan je, kako i priliči jednom od četiri najbolja učesnika Evrolige, ostao i protiv mog FMP-a nepobediv u Pioniru. Stabilna i čvrsta igra u odbrani, principijelno dosledna u napadu, nadprosečna borbenost krasi igru pulena Duška Vujoševića, što se manje-više zna…

Raspoloženje mi je naglo splasnulo posle meča, kao čiodom probušeni balon, ali ne zbog rezultatskog minusa od 12 poena, već zbog saznanja da je policija počela borbu protiv nasilja i kriminala na sportskim terenima, ali na Zeki, poznatom simpatizeru „pantera“. Naime, „goropadni“ Zeka (da je opasan zvao bi se Tigar, ili barem Vuk, zar ne?) remetio je decenijski osvedočeni red i mir u Pioniru, tako da je policija morala da upotrebi silu da ga izvede iz dvorane (postoje snimci), ali je tu negde došlo do kuršlusa. Naime, Zekin izgled i zdravstveno stanje (postoje snimci i lekarski nalazi) rečitiji su od policijskog izveštaja da se „okliznuo i pao niz stepenice“ (da nije kora od banane opet radila?) prilikom privođenja. Zeka mi je u razgovoru rekao da su ga policajci bukvalno pretukli. Ne čudite se valjda što, ovoga puta, verujem na reč Zeki, a ne izveštaju policije? Alal vera, konačno neko da doaka i tom „žestokom“ momku, kad već organi reda nisu uspeli u pokušaju da spreče Mišu Tumbasa da šutira u poluvremenu na koš, što već radi, na zadovoljstvo publike, tridesetak godina. Bilo je pokušaja da se napravi i boks-meč između pomenute dvojice navijača, što već ide ispod svakog moralnog nivoa i dostojanstva eventualnih učesnika u toj raboti. Mada, ne treba se preterano čuditi, ima svega u Srbiji, koja sve trči da postane Eldorado, obećana zemlja za budale…

Vraćanje na usko košarkaška zbivanja odvodi nas u Zagreb, na završnicu NLB regionalne lige, gde će za nekih pet časova od momenta kad završim ovu kolumnu, početi finale Cibona-Partizan. Iako konačni rezultat ne govori, navedeni dvojac je relativno lako došao nadomak prstena (Partizan četvrtog, a Cibona prvog). Pred ovaj susret, pored zakopanih ratnih sekira (mada ih, mislim na „radovanjske sekire“, Partizan i Hemofarm nisu nešto ni potezali) mogle su se čuti pohvale na račun lige (druga po kvalitetu u Evropi) i prijatno saznanje da će Hemofarm od jeseni, kao jedan od šesnaest timova, učestvovati u kvalifikacijama za najjače kontinentalno nadmetanje. Čestitke, lep uspeh ovog kolektiva. Sad, ne bih da pišem o pobedniku devete Jadranske lige, posebno kad se zna šampion. Ali, pokušaću da prognoziram, iako nisam na tom polju imao kapitalnih pogodaka. Naime, dok sam gledao poslednju četvrtinu prošlogodišnjeg finala istih protivnika, pomislio sam, iz sebi neobjašnjivih razloga, kako će Cibona dogodine sigurno biti prva. Sad, posle odgledanih polufinalnih mečeva, trenutne forme i pokazanog, znam da je Partizan bolji. Nisam vam baš mnogo rekao, ili jesam sve?

A da, umalo da zaboravim. U nizu kritika koje primam, mada malo konstruktivnih, javilo se tokom nedelje i nekoliko roditelja dečaka koje je neko, na osnovu proizvoljnih parametara, proglasio talentovanim, da mi kažu kako im se čini da ja ne volim i ne cenim dovoljno njihovo angažovanje u košarci. Ma ne, ne odnosi se moje pisanije na roditelje koji u vaspitno obrazovnom delu pomažu kućnim ljubimcima i trenerima da unaprede proces, posebno se ne odnosi na mame. Mislio sam na one koji pišu svoju lokalnu statistiku po tribinama, okreću svaki dan trenera i gazdu sa novim idejama i zahtevima, one kojima na vizitkarti piše kao zanimanje „otac košarkaša“, one koji verbalno i fizički ne prezaju ni od koga (i finansijski?) samo da im dete igra barem 40 minuta. Mislim na one koji su zapostavili svoje radne i supružničke obaveze i počeli da proučavaju tehniku i taktiku basketa, drže banku bivšim igračima i trenerima po kafićima, procenjuju ko zna a ko ne zna… Ili, kako to, a znam momke po dvadeset i više godina – da ne znam Bodirogine, Paspaljeve, Danilovićeve, Divčeve, Rebračine… roditelje?