Iz dva u jedan

U Srbiji, zbog kvaliteta timova i političko-sportskog konsenzusa, teško je očekivati da neko od ABA ligeštulaca izgubi svoje mesto, posebno ne “večiti“. Kod nas može da bude zanimljiva poneka aferica, kao što je “Tresač-klov(a)n“ veoma aktuelna. O njoj treba pisati zbog naših naravi, psiholoških profila ljudi koji imaju “vlast“, opšteg stanja svesti, pogubne ostrašćenosti “navijača“ na relaciji Zvezda – Partizan, manjka gospodstva i empatije, koji ide iz (ne)dostatka vaspitanja, obrazovanja i kulture…

Naime, sada već bivši igrač subotičkog Spartaka, Đorđe Tresač, posle izgubljenog meča protiv Partizana, rekao je da je za goste to bio samo lakši trening, što i ne bi palo u oči da nije crno-belima poželeo titulu prvaka u finalu, svejedno da li protiv FMP-a 1 ili FMP-a 2, tako nekako. Naravno, telefoni su se preko noći usijali, poslušnici jako uplašili, tako da je šefica tima (mislim da se zove Josipa Ivanković) odlučila da uruči šaljivom Đorđu otkaz, uz oduzimanje dve i po (već zarađene) plate. Sad, po običaju, NJofra Paviljonski i ja imamo nekoliko nedoumica, pod radnim naslovom – “nisam ti ja majka, pa da te volim i kad si govno“. Prvo, naravno da konferencija za štampu posle meča Superlige nije mesto na kome se iznose ovakve, privatne konstatacije, mada ne vidim neistinu u izjavi, pre navijačku provokaciju. Drugo, ljude (ili ljuda?) u Crvenoj zvezdi Beograd i FMP-u (koji su se sami prijavili kao “prozvani“) nije toliko pogodila podrška Partizanu, nego ono “FMP 1 i 2“, što je Tegi administrativno-pravno odavno apsolvirao sa čistom desetkom. Treće, za ljude koji, najblaže rečeno, nisu omiljeni u velikom delu basket balkanske (pa i evropske) javnosti, postoje retki trenuci, kao što je ovaj, kad mogu da pokupe neke pozitivne bodove i nizak rejting gospodstva podignu za oktavu. Na primer, ne vršiš pritisak na damu Josipu, nego kada ona da otkaz igraču ĐT, ti joj predložiš da, pedagoški, samo skrene pažnju ĐT-u da to nije korektno, a ostaviš komesara lige, Leona Deleona, da dinarski sankcioniše istog, pošto je već u naletu sa kaznama i solidno mu ide. Ali… Četvrto, kako možeš dečku da oduzmeš zarađene plate, koje su odavno trebale da budu i isplaćene? Peto, ko je kapitenu CZB sugerisao da tvituje Tresačevu doskočicu, a nije mu objasnio da se piše “klovn“ a ne “klovan“? Šesto, može li neko da zamisli da se sve ovo (u kompletu “pet ćevapa sa lukom u pola lepinje“) desilo u španskoj ligi (i zašto ne)…

Drugi detalj o kome piskaram proistekao je iz NJofrinog pitanja – “komšo, da li ono KLS više ne znači Kladioničarska liga Srbije“? Odnosno, da li je komesar/direktor Košarkaške lige Srbije uspeo šta da uradi po pitanju pošasti zvane “kroz klađenje u nameštanje“, pošto je pre godinu dana najavio da je pronađena (strana?) firma, agencija koja nepogrešivo locira i sprečava ovaj vid manipulacije. On će nam reći nešto o rezultatima, mada – koliko ja iskustveno vidim – varanja ima na pretek, na nivou igrača, trenera, pa i ljudi iz uprava. Bilo je i otpuštanja igrača zbog toga, javna je tajna da stariji momci hoće (organizovano) to da rade, ima kouča koje “bije glas“ da vole “iz dva u jedan“, pa čak i “čisti iks“ da odigraju…

Nego, zabrinuo me je NJofra Paviljonski (koji voli katkad i da slaže) pričom o modernom klađenju, na međunarodnom nivou, od ABA lige na gore, sve do Evrolige. Prema NJP, to izgleda ovako: nekom od igrača prilazi lik, uspostavlja kontakt i nudi dvadeset hiljada nečega (dinara, crvenih krvnih zrnaca, evra) ako da “manje koševa“. Recimo, NN prema kladionicama neće dati više od devet poena, jedino što treba da uradi da bi zaradio je – da da manje, najbolje nula, da igra namerno slabo. Tako nađu trojicu sa kvotom po 1,85 pa vidite koliko je to, uplate velike pare ko zna gde (Antaktik, Singapur, Ognjena zemlja) i – svi zadovoljni, možda samo klub ponekad pati. Sad, pod pretpostavkom da u ovoj priči ima zametka istine, mene zanima nekoliko nevažnih detalja. Prvo, učestvuju li samo pojedinci u tome, ili je to na nivou kluba, dakle znaju i trener i “gazda“ i pristaju na to? Drugo, kako smo došli do toga da od mladosti naučimo decu da manipulišu, lažu i varaju i ne vide ništa loše u tome? Treće, gde je tu sama igra (i zašto nigde)? Posledično, igračima nije teško da daju “manje poena“, kad je sve manje obučenih igrača koji mogu da poentiraju, jer je šut zapostavljen, kao i deo kreativne ofanzive. Treneri se i u mlađim kategorijama ubiše od seta akcija sa višestrukim blokadama, radu na “odbrani u faulu“, sugerišu deci da “robotizuju“ svoje telo i slično. Bez osećaja za individualni napredak, kreaciju, fintu, štos, šut na više načina iz svih mogućih pozicija. Zato je sve manje Teodosića, Jokića, Bogdanovića, a sve više – da ne navodim prezimena, nije lepo. Zato i mislim da treba da se usvoji jedan od mojih predloga – da se pored pet najboljih poteza (utakmice, kola) obelodani i pet najgorih poteza, ne da bi nekog ismejali, nego da bi naučili kako ne treba – erbolovi iz čistih pozicija, neigranje odbrane, sebičnost i slično. Ali, do toga nikada neće doći, jer je lepo kada NN sebe vidi kako zakucava preko odbrane, ali ne voli kada ga ističu u negativnom…

Možda je sve ovo zato što su ljudi kod nas pogrešno razmešteni i rangirani po moralu i pameti, ili zato što se, kako reče jedan moj prijatelj sa Fejsa – “ne zna ko kosi, a ko pljuje u brus“…