Ja verujem, a vi?

Tokom godina njegov strip preveden je na 17 jezika, na kojima ga je čitalo oko 80 miliona ljudi. Ideja o osnivanju muzeja dobila je realnu osnovu kada je Riplijeva kolekcija prezentirana na Svetskoj izložbi u Čikagu, 1933. U narednom periodu Riplijevi muzeji nicali su kao pečurke posle kiše, a danas ih širom sveta, „verovali ili ne“, ima čak 29! Čisto sumnjam da je gospodina Riplija, na njegovu sreću, put naveo u Srbiju, jer bi bilo materijala u izobilju, tako da bi trideseti muzej morao da ima spratova makar kao Beograđanka. Evo, recimo, nekoliko priloga iz basketa… Neka čitaoci odgovore da li je za Riplija to što uspešna reprezentacija nema selektora, a Liga Srbije se zahuktava bez komesara? Na stranu to što je Dušan Ivković nedavno izjavio da postoji grupa ljudi koja bi mu rado zauvek videla leđa, a koja ga maksimalno motiviše u tome… Dalje, možda je zanimljiv podatak da osoba B ima ugovor gde stoji da mu je plata veća za jedan evro od osobe A iz iste firme? Doduše ne piše da li je plata 301 ili 3.001 evro, da ne zakeram toliko… Možda je za Riplija kad košarkaški trener na mobilni Saveza za mesec dana napravi račun blizu 5.000 evra! Jedino ako ima verenicu u Njujorku koja je odlučila da ga ostavi zbog lokalnog repera, onda je to opravdano. Naravno, niko iz Kuće košarke neće da kaže ime kouča, pa ga ni ja ne navodim, jer ne znam… Ili, možda je u redu da 70 odsto svih utakmica na tlu Srbije odsudi 10-ak sudija, uglavnom iz prve grupe, a da ostalih 25 ne zaradi za lizalicu i biljne bombone, a da imaju šansu da napreduju na listi nešto manju nego što je moja da preuzmem Lejkerse od legendarnog Fila… Sad, imena i kumovske veze arbitara znam, ali sam ostavio nadležnim da izađu sa spiskom na videlo. Ili, „verujete ili ne“ da kazne u košarci, tokom lige, najurednije plaćaju „mali“ klubovi, dok pojedini na to gledaju evropski, sa nipodaštavanjem? Nastaviće se…

Sad, posle kraćeg eseja, da pređem na tekuća pitanja. NLB liga ostavila je za sobom tri kola za nedelju dana, tako da se, kao kroz maglu, nazire dalji sunovrat domaće košarke, što je samo posledica dosadašnjeg (ne)rada, rđavih odnosa na svim nivoima, ama znate ono „lud zbunjenog“. Naime, ne računajući međusobne mečeve, pet naših timova (i Igokea, podrazumeva se) ostvarilo je samo jednu pobedu (Hemofarm je savladao zagrebačku Cibonu na premijeri)! Doduše tekst pišem pre utakmice Vrščana sa crnogorskim predstavnikom, možda se skor poveća na dva trijumfa… Partizan je zasad sa jednom pobedom, što i nije toliko neočekivano. Za promenu trenera, više od pola tima, uklapanje novog pleja Olivera Lafajeta i (mogućeg) krilnog centra Džejmsa Gisija – potrebno je zamašno vreme. Jer, Mekejleb, Rašić, Roberts i Marić, da ne pominjemo sve igrače koji više nisu u sastavu – odneli su sa sobom i ličnu kreaciju, kontranapad, sigurnost u tesnim završnicama, da ne govorim o 40-ak poena po meču, 20-ak skokova, 10-ak asistencija i sijaset pozitivnih stvari (žestok trening u kome mlađi brže napreduju, dobru atmosferu, autoritet kod sudija u bitnim loptama…). Najlakše je popuniti minutažu, ali treba vremena da to bude kvalitetno, a ne formalno… Uostalom, kad svaka vlada traži svojih sto dana, zašto da ih ne dobije crno-beli Vlada sa svojim momcima?… Posle domaćeg šampiona, po inerciji, kao i svi Srbi, pominjem Crvenu zvezdu, iako bi tu Hemofarmu bilo mesto. No, crveno-beli nemaju pobedu („a kad će ne zna se“), iako su protiv Radničkog nikli iz pepela i umalo trijumfovali, ali zato se gomilaju problemi: mnoštvo povređenih igrača (otkud to?), samim tim manje aktera u rotaciji, slabiji trening; finansijski napredak nije na horizontu, kao ni organizacioni; teško rešavaju pojačanja, Nenad Mišanović je u OKK Beogradu, a „šesto čulo“ mi govori da će i Vuk Radivojević proći pored malog Kalemegdana, što je bolno, jer se radi o momku u najbojim igračkim godinama, koji je puno lepog ugradio u trošnu crveno-belu hacijendu…

Hemofarm ima, u odnosu na prošlu sezonu, najočuvaniju fasadu, predstoji im ponovo Evrokup, gde su imali poprilično uspeha. Možda malo „mesa“ u reketu, odnosno neka „teška“ (samo ne psihički) petica, puno rada, strpljenja i – sreće. Jer, čini se da je tačna ona narodna – „bolje bez važnog organa nego bez sreće“, jer, koga fortuna uzme pod svoje, organ i kasnije može da mu nikne… Kragujevački Radnički gura dobro uz težak raspored, pronašao je Majkla Lija na poziciji „četiri“, koji je verovatno najbolji dosadašnji igrač lige! Moraju ga „servisirati“ (čitaj: redovno plaćati) i sačuvati, sakupiti još zajedničkih treninga, dići Vukosavljevića iz apatije, a spustiti u kilaži i slično… Ali, oni su tim koji nas je navikao na pobede u velikim utakmicama, tako da za njihov položaj na tabeli ne brinem, što se (za sad) ne može reći i za Crvenu zvezdu i Igokeu. Naime, Slobodan Klipa boluje od slične boljke kao i ostali stratezi u NLB ligi (osim finansijskih, što je, priznaćete, velika razlika): kasnije oformljen tim od relativno starijih igrača kojima treba vremena za boljitak, svi su u traženju svoga mesta u novom takmičenju, gde debituju, a gde – najviše zahvaljujući premijeru Dodiku – izazivaju pažnju na svakom koraku. Međutim, imam blagi utisak da u sastavu nema meč-vinera, momka koji bi se stabilizovao na 20-ak koševa po utakmici, tako da Igokea prosečno postiže skromnih 63 poena… No, sve se to u hodu da ispraviti, kao u vojsci, predstoje još 23 kola… Nastaviće se…