Je li bolje sa jednim ili sa devet trenera?

Jedan od poslednjih je takozvani skauting, izviđanje protivnika, seciranje igre, znanja i navika suparničkog trenera, pojedinaca i ekipe do najsitnijih, jedva primetnih detalja na terenu, pa i šire. Ide se dotle da se prave knjige i filmovi o protivniku pred utakmicu, skauti su opremljeni kao da lansiraju spejs šatl, projektuju most na Adi Ciganliji, ili režiraju Odiseju 3001… Naravno da je i taj segment basketa potreban i koristan, toga je bilo i ranije, doduše u znatno manjem obimu. Ali, smeta mi što smo podložni nekoj vrsti idolatrije, što nemamo ni meru potrebe a još manje ukusa – gde god se pojave dva kompjutera i deset engleskih reči. Ili, da je samo tehnika u pitanju – Japanci bi bili apsolutni prvaci svega u košarci, što se skoro neće dogoditi. Dobro su poznata svojstva i navike genijalnog Navara, recimo, pa on izađe na parket i lagano, sa osmehom, postigne svojih dvadesetak poena, ispuni rubriku sa asistencijama, zadovolji kouča igrom u odbrani, a njegov tim, gle čuda, u Evroligi još niko nadigrao nije iz deset šansi, iako i maloletni hakeri znaju kako Barsa igra. Dalje, košarkaška filozofija Željka Obradovića dostupna je svima, lako je pronaći kako deluje u napadu, odbrani, koliko i na koji način trenira, koji tip igrača voli i slično. Sve se zna, a niko da ga spreči da sedam puta (za sada) bude klupski prvak Evrope. To znači nekoliko stvari: vrhunski igrači, treneri i timovi ne podležu pravilima i kalupljenju, oni su savršeniji od mašina. Drugo, pošto su najbolji – nema mnogo leka, samom činjenicom da su ostali lošiji od njih, što je stvar logike. Treće, ali najvažnije: košarka je sportska IGRA, živa materija koja se oblikuje u pokretu, sekundi, na relativno malom prostoru u punoj brzini, za koju je potreban nešto veći koeficijent inteligencije. Zato: skauting – DA, mistifikovanje i stvaranje nauke od toga, sa potrebom završenog fakulteta – NE…

Plasman Partizana među najboljih 16 timova Evrope analiziran je sa svih strana, često i sa dozom preterivanja, što ne umanjuje uspeh momaka i Duška Vujoševića, koji se devet godina bore za svoje i dostojanstvo srpske košarke. Medijski neumerena i česta upotreba reči kao „podvig, čudo, božanstvo, lepota…“ može samo da zamagli pet vrednih pobeda i ne stavi ih na adekvatno mesto na polici uspeha. Jer, u drugi krug plasirale su se i ekipe poput poljskog Prokoma, Marusija, Žalgirisa i Cibone, timova sa takođe relativno skromnim sastavima i budžetom. Bez poraza jedino je kaznena ekspedicija iz Barselone, iako studiozniji poznavaoci ove igre od mene tvrde da je bolje u top formi igrati kad grane sunce, recimo od sredine aprila. Apsolutnu dominaciju španske košarke i ACB lige ne potvrđuje samo plasman sva četiri predstavnika (Barselona, Real, Unikaha i Kaha Laboral) u drugi krug, već i prolaz Huventuda, Valensije, Bilbaa i Gran Kanarije u nastavak takmičenja Evrokupa. U tom kolaču korektno je prošla i NLB liga, jer je šest ligaša i dalje „u životu“: Partizan i Cibona u Evroligi, Crvena zvezda u Evrokupu, a FMP, Zagreb i Budućnost u Evročelendž kupu. No, prava uzbuđenja tek predstoje, ovo je bila samo neka vrsta predigre, da ne kažem peting, opipavanje pulsa protivnika i njegovih slabih akupunkturnih tačaka…

Trenerska vrteška na Jadranu je u zamahu, neizvesno je da li će se skoro zaustaviti. Nije to cunami, da naleti i prođe u jednom dahu, dok kažeš „paraglajder“. Ako nisam koga zaboravio, promenjeni su, kao izraubovani delovi automobila, prvi stratezi u oba bosanska i tri srpska kluba. Razlog je, bar na prvi pogled, opravdan – neadekvatan rezultat spram (čijih?) očekivanja. Poštujem pravo uprave na ovakve poteze, pogotovo ako daju boljitak. Moj stav o ovoj temi je poznat, izneo sam ga pre tri meseca, odmah po smenjivanju Slobodana Klipe. Nego, dubim priču, primetili ste sigurno da su novi treneri naših klubova – Vlada Đurović, Aleksandar Trifunović i Željko Lukajić – povratnici na klupu FMP-a, Crvene zvezde i Hemofarma, što me goni da javno sebi postavim nekoliko pitanja, na koja ću odgovoriti tajno, normalno. Jesu li sva trojica trofejnih trenera sada bolji nego prilikom smene i na koji način i ko to može da proceni? Ako jesu, a držim da ih ne bi vraćali da su isti ili slabiji, znači li to da ne bi (i zašto?) napredovali u istim klubovima? Da su ostali sve ove godine u pomenutim sredinama, da li bi i rezultat, pa i broj titula tih timova bio zamašniji, a igrački kadar bogatiji za još kog reprezentativca? Na kraju, ali ne i po važnosti, da li bi klubovi i finansijski bolje prošli da rotacija kouča nije tako česta? Odnosno, udarno, da li bi crno-beli postigli bolji rezultat sa devet ili jednim trenerom za sve ovo vreme?…

Vršački Hemofarm, igrački barem rame uz rame sa Partizanom, evidentno treba prodrmati – visokonaponskom Strujom, što će moj kolega i prijatelj Željko Lukajić po nadimku i prirodi posla valjano uraditi, kao za probu u Širokom. Puno sreće i njemu, jer je za svetliju basket godinu potreban i moćan Hemofarm i silan FMP, kao u poslednjoj utakmici sa Cibonom, gde se nije znalo ko je tu prvi na tabeli…