Jednina od ljudi

                       P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Kad sam kod toga, omaleni Vrabac (čist pleonazam!), za koga komšija NJofra kaže da je jedini crveno-beli dživdžan na planeti, ima primedbu „opšteg tipa“ da se preburno u medijima (računajući i mene) reagovalo na (više nespretnu nego smišljenu) izjavu pomoćnog trenera Zvezde Borka Radovića, da je Bobi srpsko finale igrao sa „slomljenim stopalom“, ili slična greška u prevodu sa engleskog na hebrejski. Slažem se, uz podsećanje na jednu od mojih poštapalica, da – dobre namere ne opravdavaju loš rezultat, odnosno nanetu štetu. Kad smo već kod reprezentacije, oni u solidnom zdravlju i boljoj atmosferi (u kojoj prednjače Teodosić, Raduljica i ostale „patriote i stare kuke“) završavaju pripreme u Sloveniji i sledi serija kontrolnih mečeva. Imam osećaj da će sve to na dobro izaći, jer se prošlogodišnji sastav i način igre više nadograđuju nego menjaju, što je ispravniji put svakog uspešnog košarkaškog kolektiva…

U centru pažnje su dešavanja u Crvenoj zvezdi, odnosno očekivano formiranje „novog“ sastava. Ovo „novog“ i nisam morao da stavim pod navodnike, a evo i zašto. U timu nema Vilijamsa, Dženkinsa, Kalinića i Marjanovića („javlja mi se“ da će tu biti barem još dve, više boranija-promene, ali da ne trčim pred rudu kao june, i ne iniciram novo saopštenje, S-38469), što je najlakše brojčano i minutažom popuniti. Ali, problem je u tome (pedantni statističari lasno mogu izračunati) što su četvorica vrsnih basketaša sa sobom odneli i više od pedeset odsto (da budem umeren) pozitivnog učinka: četrdesetak poena po meču, nešto manje od dvadeset skokova, desetak asistencija, granitnu odbranu (dobro – Vilijams je tu više nešto mahao rukicama i „plašio“, ali je pokazao znake htenja), ali i – dušu, osnovu prepoznatljive Zvezdine igre, pozitivnu energiju, što nije uvek slučaj sa tamnoputim igračima u Evropi. Dakle, novi momci to moraju nadomestiti, naravno na svoj igrački kvalitet i način…

„'Tajanstveni“ čelnici CZ (sujetni NJofra, koji razmišlja o istinitosti krilatice „'više vredi jedna žena u kući, nego dve na ulici“, dobacuje – komšo, ne koristi množinu!), a koji i logične detalje, poput odlaska Kalinića u Fener ili dolaska Big Sofa umesto Bobana, koriste za svakodnevno pojavljivanje u medijima, verbalno i sa fotkom, elem – čelnik CZ priznao je i za Kalinića i Skorcianitisa! Dakle, pošto naš narod voli poređenja, da glasno kažem šta dumam. Big Sofo je tridesetogodišnjak, specifična „petica“ zbog enormne snage (156 kilograma), koga je teško zaustaviti „jedan na jedan“, što će opet davati veći prostor za šut spoljnim igračima. Kao i Bobi, prepoznaje igru, ume da asistira, upotrebljiv je na obe strane terena: pravi sjajne blokade („leteći pik“), prati kao peti kontru, na njemu će biti bezbroj ličnih i tako dalje. Međutim, Marjanović je lakše i više poentirao – sa „zicera“ zbog visine, sa linije penala i tri-četiri metra – zbog dobrog šuta, „mekane ruke“ koju Sofoklis nema. Rečju, sjajan igrač sa manama koje se mogu „maskirati“ ili kontrolisati – pitanje brzih ličnih, ponekad ume da bude jogunast („nezgodan kao kratko ćebe“, slikovit je neponovljivi NJofra). S obzirom na svoju poziciju na tržištu i gabaritnost novčanika – Zvezda je dobro pazarila…

Pred sročavanje kolumnice vidim vest da iz NBA lige pravo na Kališ stiže i plej Entoni Džordan Prajs (28 leta, 188 santimetara visine), kome, pretpostavljam, ne fali znanja, šuta, asistencije, želje za pobedom. Da ne okrećem odmah testeru naopako, ali predviđam šta će momku biti problem: uglavnom je bio drugi plej, pa se na igru prvog, onog koji sprovodi zamisli kouča, posebno u „ruki“ sezoni van SAD, nije tako lako navići. Da ne govorim kako će se čuditi što se trenira toliko, insistira na odbrani, zalaganju, timskoj igri, a posebno kada mu se budu svirali „evropski“ koraci u polasku, faulovi i slično. Ukoliko je došao da u CZ podigne svoj rejting na putu ka jačim evroligašima, samim tim to i unovči, neće biti problema… Usput, sve više je glasina (opet sledi demanti, koliko s(j)utra, S-38470) da će i Zoran Erceg obući crveno-beli dres. Tu imam nekoliko opservacija: prvo, Erceg je ooodličan igrač, dominantnog šuta, jedino mu fali klupsko-reprezentatovnih titula na višem nivou. Drugo, zna se odlično sa ljudima iz CZ (jednina od „ljudi“ ne postoji, neću valjda da napišem „ljud“, odnosno „ljudom“), samim tim nema skrivenih karata. Treće, ako ga uzimaju prevashodno zato što im je u jednom meču u Turskoj dao 34 poena – to nije neki adut. Da, zaključim – na putu su da opet skroje respektabilan tim, ali nalazim da će naredne sezone trener imati nešto više muka…

Kolumnicu završavam, uglavnom, Partizanom (nekada Zvezdom, ali sve se u života i na tabeli menja) i NJofrinim genijalnim verbalnim vratolomijama. Crno-bele bih ostavio za sledeću sredu, čini mi se da se iza ove prividne tišine (koju samo DV remeti) nešto mnooogo debelo valja, a moj prijatelj razmišlja, između ostalog: da li je stadion mesto gde se skupljaju stada; šta je dublji smisao izreke „ne jaše konja onaj kome stoji, već onaj koji ga ima“; da li „preudala se“ može da se protumači i kao – udala se pre nego što zatrudni; zašto se o lepoti da raspravljati, a o ružnoći se svi slažemo i tako dalje. Jedno je sigurno, NJofra se za kraj nedelje (po kafićima) sprema za put u Guču, pod opštepoznatim sloganom – „evre međ' sise, rakiju niz grlo“…