Jokićev "tripl-dabl"

Preciznije: o značaju povratka ove igre za košarku, produžetku sezone za većinu mladih igrača, individualnom napretku nadarenijih kroz fintu (Bogdanović), vic, dodavanje iza leđa, druženje i živ razgovor, slobodu pokreta bez šablona, ponovnom rađanju atipičnih igrača, dominaciju napada nad odbranom i kreacije nad snagom; mladim ljudima u gledalištu, nadolasku radosti i (o)smeha, minimalnoj priči o arbitrima i sličnim detaljima koji mogu da se uklope u lepu skasku. Ovako, ostaviću to za neku od narednih kolumnica, uz skrušeno priznanje da sam se baš ogrešio barem o četvoricu najboljih – Buluta, Savića, Ždera i Majstorovića, koji su nas više emotivno ispunili i reprezentovali diljem planete, nego mnogi koji ne silaze sa naslovnih strana inih medija. Radni naslov mog ogrešenja o basket “tri na tri“ mogla bi da bude i jedna od, više mislećih nego golicavih, rečenica komšije NJofre Paviljonskog – “profesionalci su izgradili Titanik, a amateri Arku“…

Elem, odmah da naglasim da ja privatno malo toga zameram mlađanom Jokiću, da ću i dalje gledati isečke njegovih najboljih poteza, diviti se lucidnosti dodavanja, čekati njegov povratak u reprezentaciju, koji će doći kad ljudski sazri, obezbedi se finansijski (dolazeće jeseni mogao bi da potpiše višegodišnji, dolarski devetocifreni ugovor sa Denver Nagetsima), shvati ovozemaljsku a ne božansku ulogu svog menadžera, čuje priču o negdašnjem kultu repe, za koju su se odazivali i bolji košarkaški i novčano “bogatiji“ igrači od njega, da sad ne apsolviram, spisak bi bio predug za ovu vrstu pisanija. Kad mu jasniji bude put Stefana Jovića i Nikole Kalinića od “pokojnog“ kragujevačkog Radničkog – preko Saletove “porodice“ – do Crvene zvezde i Evrolige, zatim Fenera i … Ili linija Bogdanovića: Žitko-Partizan-Fener-Srbija-NBA i gomila novca. Ili, neka mu Teo u nekoliko prostih rečenica, uz espreso i kiselu (?), objasni njegov slučaj – “bitna uloga srpske selekcije u nizu FMP-Olimpijakos-CSKA-Srbija-NBA“ . Ili, neka Kalina i Bogdan kažu koliko su zaista umorni od prošle sezone, koliko Teo i Bogdan “rizikuju povredu“ (daleko bilo, puu, puu) igrom na Evropskom prvenstvu, a pre svoje prve NBA sezone. Mada, biće da je u pravu Duško Vujošević kada kaže: “ponos i patriotizam ne uče se u školi i na treningu, ili ga imaju ili nemaju“…

Dakle, nisu se promenila vremena, kako pojedini misle, mena je u ljudima i okolnostima – devalvaciji vaspitanja i obrazovanja, nepostojanju etičkog kodeksa, pojavi “gazda“ i “menadžera“ i njihovoj pobedi nad uticajem trenera i negdašnjih rukovodilaca, kultu novca, minimiziranju košarke kao igre, gubljenju pojmova “prijatelj“, “roditelj“, “kum“, “brak“ i slično, da ne odem predaleko… Jedan detalj jako mi je zasmetao – stvaranje situacije za medijsko “linčovanje“ Jokare, po oprobanoj srpskoj recepturi – “od idola do bivola“, što reče NJP. Pored našeg genskog preterivanja u slavlju i tugovanju, zapanjen sam kojom je to brzinom išlo – za jedan dan, čim je Đorđević objavio da mu je otkaz stigao. Ne mislim da je AĐ nešto smišljeno uradio, najmanje zbog svog odnosa sa vodećim menadžerom, ali – možda je sve moglo da ima i drugi tok. Recimo, “Sale nacionale“ sa saradnicima obavi razgovore sa svih 25 potencijalnih kandidata i odmah najavi odsustvo Jokića, odlazak Milutinova i Dangubića u SAD, na (preču?) Letnju ligu, povredu Bjelice i slično. Neke stvari nije razjasnio ni kada je prinudno “skratio“ spisak na 17 imena. Da budem jasan do kraja – uvek sam na strani selektora, odnosno najbolje srpske selekcije kao institucije…

Šta je tu je, mora se dalje (“i kiseonik je pronađen tek 1874. godine, a disalo se i pre, kao i posle toga“ – NJP), mislim da je ovo lepa prilika da Srbija samostalno zasedne i na prvo mesto u Evropi, gledajući ostale sastave, pogotovo što će i to, a i sva naredna reprezentativna (FIBA) takmičenja izgubiti (trajno?) na značaju: “prozori“ novembar-februar za kvalifikacije reprezentacija, sigurno bez NBA, verovatno i Evroliga-asova, favorizovanje osovine NBA-Evroliga-ABA (u našem slučaju) u odnosu na nacionalna i reprezentativna nadmetanja i tako dalje, provaljen je ovaj sumnjivi trend…

Elem, odsustvom Jokare, kao i prethodnom povredom Bjelice (kome malo toga polazi za rukom posle odlaska u NBA), pala je u vodu moja “kreativna“ postava koju sam želeo da Sale izvede na parket: Teodosić, Jović, Bogdanović, Bjelica i Jokić. Odnosno, spoljna linija je umorna ali na broju, posebno jer su sva trojica imala odličnu sezonu, promenu kluba i enormni finansijski skok, biće oni na visini zadatka u Turskoj. Poziciju “četiri“ mogao bi da popuni Kalina – odbrambeno, vazda, šuterski i asistencijom od F-4 i osvajanja titule prvaka Evrope. Na “pet“ ne znam koga da ozvaničim, biće neviđene “gužve u reketu“, od četiri “tornja“ (Raduljica, Štimac, Kuzmić i Marjanović) možda jedan i ostane u Beogradu, ali se (pri)sećam da je selektor na svoju prvu akciju, Svetski kup, vodio upravo četiri centra. Stoga se ja na poziciji “misleće petice“ opredeljujem za – Milana Mačvana: sezona za zaborav, ali znanje ostaje, kao i privrženost svakom timu i borbenost do fanatizma. Dakle – Teo, Stefan, Bogdan, Kalina i Mačvan. Eto lepe prilike i za “dežurne kritičare“…