Krajem svake godine, pa i nevesele 2016, sumiraju se rezultati po sistemu “ko preživi pričaće“, ili – “pobednici pišu istoriju i memoare“, što mu na kraju dođe na isto.
Tako je i u košarci, mada vas ne bih smarao prošlim dešavanjima, ima ih u kolumnicama taksativno navedenih, onako kako su se odigravali. Za mene je utisak nedelje intervju koji je u Moskvi dao predsednik Evrolige, gosn Đordi Bertomeu, iz kojeg zaključujem da se malo šalio, a više nam vređao basket inteligenciju (posebno balkansku), po delotvornim frazama NJofre Paviljonskog: “vuk dlaku menja ali ovce nikada“, “dok je ovaca biće i šišanja“, odnosno – “a mene ako se sete, sete se“…
Idemo redom. Španac kaže da format Evrolige neće biti promenjen u skorije vreme, barem narednih pet do deset godina igraće 16 učesnika u 30 mečeva, plus četvrtfinale na tri dobijene utakmice, plus F4. Dakle, analiziram ja – EL je već elitno takmičenje (polu)zatvorenog tipa, uglavnom (pre)bogatih evropskih klubova, po uzoru na NBA. Jer, 11 učesnika su sa stabilnom, A licencom, za ostalih pet ne konkuriše više od desetak timova, opet iz istih država. Tačnije, u EL trenutno se takmiče klubovi iz devet zemalja, u konkurenciji su još tri, četiri, što će reći da od pedesetak evropskih država dve trećine nemaju šanse da im se prvak nađe u najjačem basket nadmetanju, ni u kvalifikacijama, ni u snovima…
Drugo, posledično, prvak ABA lige biće učesnik ovakve EL, što će (za pismene) reći da i ova skromna regionalna ligica ostaje važeća naredno desetleće. One koji slabije pamte osvežiću podatkom da su sa ovih prostora ne tako davno nastupali prvaci Srbije, Hrvatske i Slovenije i to prilično uspešno. Tačnije, evropski šampioni bili su sarajevska Bosna, zagrebačka Cibona, splitska Jugoplastika i beogradski Partizan, a sada se region raduje što će imati jednog predstavnika. Bravo… O tome koliko je dobrog Jadranska donela ovom basket arealu pisao sam detaljno, sada je samo pitanje koliko će još oslabiti nacionalne lige i koliko će se klubova (u)gasiti. Ne znam da li ćete poverovati, ali od 2001. godine u ABA karavanu nastupali su i – Lovćen, Sutjeska Nikšić, Široki, Bosna, Borac Banjaluka, Sloboda Tuzla, Zagreb, Šibenka, Split, Kvarner Rijeka, Laško, Šentjur, Slovan, Helios Domžale, da ne kažem i naši klubovi – Metalac, Vojvodina, Radnički Kragujevac, FMP, Hemofarm. Da li su oni napredovali (i zašto nisu) ili im niko ni “grob“ ne obilazi? Odnosno, dajem ideju gosn Đordiju da napravi novu regionalnu ligicu od po šest bitnih španskih i turskih timova, kao i dva grčka – pa da proveri za desetak godinica na kom nivou će im biti domaće lige, ostatak klubova koji se tu ne takmiči…
ĐB sebi piše hvalospev u narečenom intervjuu podatkom da je povećan broj te-ve gledalaca i navijača za 28 odsto. Verujem bez provere, iako malo čudi da je sada više elektronskih posmatrača kada se smanjio broj država učesnika, odnosno – manje je francuskih, poljskih, hrvatskih, slovenačkih i inih posmatrača sa prostora koji nemaju svoje učesnike, a povremeno ili redovno su ih imali…
Četvrta teza takođe mi je interesantna, a kaže da je sve više utakmica koje se završavaju do pet poena razlike. To stoji, jer se šesnaest timova po liga sistemu bore svak sa svakim, odnosno manja je razlika u kvalitetu između prvog i šesnaestog, nego između prvog i dvadeset četvrtog. Nego, da ga samo podsetim na neke druge rezultate, koji po meni “nisu realni“, a imaju veze sa zgusnutim rasporedom: Olimpijakos-Makabi 90:66, Baskonja-Fener 86:52, Barsa-Real 63:102, Efes-Zvezda 100:79, CSKA-Baskonja 112:84, Uniks-Milano 100:79, Olimpijakos-Uniks 88:59, Baskonja-Darušafaka 73:52, PAO-Galata 85:58, Zvezda-Makabi 83:58, Real-Brose 95:72… Hoću da kažem da se sa povećanjem sa 24 na 30 “obaveznih“ utakmica u istom vremenskom periodu – povećao i broj tekmi koje timovi ne mogu (ili neće?) da igraju punom snagom, u punom sastavu zbog umora, povreda, trenutnog poretka na tabeli ili obaveza u drugim takmičenjima. Ne kažem da tu neko “folira“, ali – EL postaje sve sličnija NBA, gde se od 82 utakmice do plej ofa barem trećina igra “onako“, ma šta to značilo…
Peto iz krajnje zanimljivog ekspozea ĐB je – da se broj povreda nije povećao. Nisam brojao, ali imam oči i gledam, čitam po medijima. Odnosno, pre svakog meča kamera obavezno pređe po poznatim igračkim likovima u civilu, koji sede iza ili u produžetku klupe, sa obe strane uvek ih skupa ima petorica, šestorica. Dakle, vrrrlo sumnjiva teza, paušalno izrečena. Izračunajte i sami da će srpski šampion, Crvena zvezda, do sredine juna stići do brojke od sto odigranih (pripremnih, zvaničnih) mečeva u 250 dana, pa razmislite o opterećenju koje se povećava, ili o broju i kvalitetu treninga – koji se svakako umanjuje…
Poslednje, iskidao sam se od smeha sa NJofrom Paviljonskim kada sam čuo odgovor direktora EL na primedbe trenera da imaju sve manje vremena za treninge – “igrači više vole utakmice nego treninge“. Zaista, Đordi Bertomeu baš ne poštuje, da ne kažem nešto teže, košarkašku evropsku inteligenciju. No dobro, dumajte malo o tezama i koliko one imaju veze sa lošim klupskim stanjem domaće košarkice, uz komšijinu radnu opasku – “za razliku od ljudi, mačke ližu samo svoje dupe“…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
