Kad karneval prođe

Pa kad karneval prođe, a olimpijski je završen terazijskim skokom Ivane Španović – ostane gola istina, kao iza svakog cirkusa: nesređeni odnosi, neparne lige, gašenje klubova, treneri i igrači kao sezonski radnici od maja do septembra, menadžerisanje i gde treba i gde ne treba, žickanje parica za klubove po opštinama i kod novoizleglih bogatuna, borba oko svake foteljice, prodavanje sopstvene dece, “valja se“ i slično. Napisao sam dosta tekstova o tome, stekao baš moćne neprijatelje, ali takva mi je sudbina, nema bežanja od sopstvene senke…

Nečasno mi je više i da kolumnišem o regionalnoj ligici, čiji se model preneo i na nacionalne. Odnosno, skupljanje učesnika konkursom, bukvalno. Kao kad kafedžiji fali radnica – “potrebna devojka sa poveće prirodne grudi i zadnji trap, bolje bez iskustva, za rad u noćnu smenu, otporna na štipanje i šenlučenje“. Da prevedem: niko neće u (B)ABI da pleše iz Slovenije i Hrvatske, bogami ni iz Srbije i BiH, prelazimo na lobiranje po Makedoniji, u rezervi je i nikšićka Sutjeska – pa gde stignemo, zauvar je još godinica, kao i u svakom javnom trgovačkom društvu…

Na primer, dva teksta mogao bih ispuniti samo citiranjem negdašnjih kolumni, upozoravanjem čelnika valjevskog Metalca kako im rabota u Jadranskoj nije najisplativija. Ali, uvek ima pametnijih. Dok čukam tekst Metalac (prema priznanju svog predsednika) postoji samo na papiru (umrlica je odavno odštampana, samo da se rukom upiše datum), neizvesno je učešće u Košarkaškoj ligi Srbije i dalje bivstvovanje, pre svega zbog “sitnice“ od trista hiljada evrića duga. Sad, za pametne dosta: jadransko posrtanje prenosi se na KLS klubove, posledično i na mlađe selekcije, dolazi do lančanog urušavanja. Nije zgoreg (iako sam zbog toga sa Vladanom Tegeltijom i još par ljudi dospeo na nekakve “crne liste“) notirati činjenice, možda se nešto i pozitivno desi: da ne idem dalje od poslednjih pet sezona, beogradski i kragujevački Radnički, Užice, Kosjerić, Novi Sad, Vojvodina, sad i Metalac, niko ne zna sudbinu Konstantina – iz Superlige, preselili su se neko u “večna lovišta“, neko ligu dve niže, neko je na aparatima, a traži se heroj da iščupa kablić iz struje. Ostali kao treniraju, igraju košarku, a mi kouči ih kao nešto učimo, uprava kao nešto prilježno raducka…

Naravno, “pravni lek“ odavno je poznat – Košarkaški savez Srbije (čitaj novi predsednik, čije se imenovanje komplikuje ili ne?) da velikom, tzv. “govnarskom“ metlom počisti sve, uzme pod svoju kapu i klubove i takmičenja (ima validan model iz umrle Juge), odredi pravila i drži ih se slepo. Eeee, u tom grmu i čuči krava: ima poluindijanaca koji su se promovisali u poglavice i vlasnike srpskog basketa, ne mnogo ali im ima, pa malo ko hoće da se kači sa njima, po sistemu – “šta mi to treba u životu“. Dakle, za ozdravljenje naše klupske košarkice, pojednostavljeno, potrebne su dve sitnice: mig odozgo i mudonja…

Već se kajem zbog poslednje rečenice, ali ne bih brisao, po NJofrinom sistemu – “sam si naručio fekalije, sam ih i pojedi“. Vedrija strana košarke: evrozlobnici su Crvenu zvezdu proglasili drugim “autsajderom“ Evrolige, a ona se trudi da taj epitet i opravda. Mala šala, ali istina je da su za sad kao pojačanja promovisani Ognjem Kuzmić, Čarls DŽenkins i Milko Bjelica, što kvalitetom ne bih poredio sa triom Kinsi-Miler-Cirbes. Zanimljiva epizoda je sa Milkom, Zvezdinim detetom – pre mesečak dana sve je bilo dogovoreno po principu “350+400“, onda je počelo neko ispitivanje javnog mnjenja (čitaj “tipsko botovanje“) i stalo se sa realizacijom, da bi pre neki dan bilo sve potpisano, sa istim brojkama. Samo se Milko brčkao i trenirao sam, umesto sa timom. Elem, tek se najavljuju ubitačna pojačanja, videćemo “šta voda nosi“…

Partizan, a više Aleksandar DŽikić (koji je svojevoljno ili ne: trener seniora, šef svih selekcija, “predsednik“ kluba, predstavnik za medije, sportsko-politički moderator, nešto slično Dušku Vujoševiću), vodi tešku bitku za povratak crno-belih iz živog blata, a bliže negdašnjim visinama. Finta sa ostavkom bila je upućena prema FMP-u (samim tim i CZ, jer se radi o dva spojena tela sa jednom glavom), koji se ponovo vratio na srpsku scenu, gde je i bio važan faktor do sredine avgusta 2011. godine. Samo, za razliku od većine, nisam siguran da se prvi čovek dva kluba, na relaciji Kališ-Železnik – samo šalio i ispitivao puls javnosti i košarkaških (ne)radnika. Pre mi to liči na alternativno vraćanje FMP-a na mesto koje mu je pripadalo od 1995. godine. No, živi bili pa videli…

Za kraj, primetili ste da jedva pominjem komšiju NJofru, ali to nije da smo nešto u svađi, više je zbog ozbiljnosti teme. Posetio me je u Kraljevu pre neki dan, onjušio situaciju sa košarkom u gradu, popio gajbu piva i na odlasku mi zagonetno rekao: bratiću, čuvaj se pobočnih udara, slava i atentata kolima, žena bekrija i lažnih delija, a po onoj poznatoj poštapalici – “kako god se okreneš dupe ti je otpozadi“…