Kad Kusturica režira

Ne delim mišljenje većine da nismo bili miljenici sreće, nego da će to više zavisiti od toga u kakvim sastavima dođu reprezentacije, pre svega Argentine, Nemačke i Australije, glavnih takmaca iz naše, A grupe, a zatim i Sjedinjenih Država, Grčke, Litvanije, Španije… Međutim, logika mi govori a intuicija nagoveštava da može da se desi da „nismo baš imali naklonost fortune“. Jer, ovo će, ziher, biti strašno jako takmičenje, pošto će – većina po sistemu „još samo ovoga puta“ – u Turskoj od 28. avgusta do 12. septembra 2010. moći da se sretnu dobro poznata lica, kao: Đinobili, Skola, Noćioni, Delfino, Novicki, Bogut, Jasikevičijus, Kleiza, Papalukas, Dijamantidis, Kirilenko, Holden, Parker, stariji Gasol, Navaro, Fernandez, Kalderon, Turkuoglu i desetina drugih basketaša ekstra klase…Stoga, lako je zaključiti da treba izbeći četvrto mesto u grupi i tim SAD, za koji svi pretpostavljamo da će biti prvi u B grupi, sa kojom ukrštamo u osmini finala. Ipak, istakao bih kao glavnu opasnost za naš mladi tim – igranje, posle prvog kruga, čak četiri moguće nokaut-utakmice (posebno škakljive u osmini i četvrtini finala), što nije uobičajeno na većini takmičenja, a za šta je potrebno ogromno iskustvo u vidu broja mečeva baš tog tipa. Možda bi, razmišljam glasno, taj problem ublažio Igor Rakočević, momak koji optimalno funkcioniše po sistemu – dvadesetak ubačenih poena za isto toliko minuta na parketu, a pod košem gorostasni Miličić, koji je, nadam se, preboleo sve „dečije bolesti“. A ako sa 24 godine života nije rešio problem „krajnika, zauški i rubeola“ – brzo će ga izlečiti doktor Ivković, specijalista-pedijatar. Upravo zbog sistema takmičenja i golobradosti reprezentacije, kao cilj koji zadovoljava, treba postaviti „samo“ prolaz u osam ekipa i – ne menjati ga, čemu smo kao nacija jako skloni. A, da i mi municije za boj imamo, govore ove papirnate pazl-postave: Teodosić, Rakočević, Tepić, Veličković i Miličić. Sjajno zvuči i petorka Marković, Tripković, Bjelica, Mačvan i Krstić, a nije lošija ni Popović, Paunić, Kešelj, Erceg i Perović. Slažem se sa većinom čitalaca da „ima mesta“ i za Vujanića, Kecmana, Bogdanovića, Savanovića, Raduljicu, Marjanovića i… No, ostaviću da karte promeša onaj koji je i najkompetentniji za to – selektor Dušan Ivković…

Drugo, zbivanja u B grupi Evrolige sve više idu u sferu nadrealnog. Kao da Emir Kusturica režira, pa je sve moguće: da se koševi pomeraju, igrači lete svodom hale, a publika se veseli kao na romskoj svadbi. Za sada bez pucanja, na sreću. Iskreno, nisam tačno predvideo nijednog od tri pobednika. Prvo je Lijetuvos Ritas propustio, tremom okovan u završnici, da savlada nedovoljno zainteresovani Olimpijakos. Podeliću sa čitaocima svoj, nadam se netačan, utisak da su se pojedini igrači gostiju ponašali kao da je cilj igre – od 1891. zvane košarka – što kvalitetnije promašiti obruč i izgubiti, a ne suprotno!? Sutradan je turski Efes, igrački bar među deset najboljih sastava na kontinentu, izgubio kao uzorni domaćin od Unikahe i ostao na tri pobede iz osam utakmica. Taj skor je za ocenu „bravo momci, alal-vera“, jer se tim poklikom nagrađuje ono što je teže ostvariti, a u slučaju Efesa znatno teže je imati 3-5 nego 5-3! Ako ima nečega što se zove sportska pravda, a bojim se da nema, Partizan i Lijetuvos su, uz Olimpijakos i Unikahu, kvalitetom i trudom zaslužili prolaz u drugi krug. Konačno, da četvrtak veče ne bude „zimska idila“, postarali su se crno-beli porazom od Orleana, koji je tako – poslednji od 24 tima – zabeležio pobedu i izbegao da uđe među kandidata za Ginisovu knjigu rekorda… Nisam sklon da u svim pobedama gledam „čudo“ a u porazima „zaveru“, pre sam za racionalniju analizu. Recimo, Partizan je ovaj važan, ali ne i „istorijski“, meč izgubio zbog poznatih slabosti: previše izgubljenih lopti (posebno onih koje se pretvaraju u kontru 1 na 0), problematičnog izvođenje slobodnih bacanja (Roberts i Mekejleb 6 od 13 zajedno), nedostatka poenterski raspoloženog „trećeg čoveka“ (Roberts i Veseli skupa skromnih osam poena). Kad se tome doda da je suparnik, prvi put za osam kola, imao više skokova od našeg šampiona, pogotovo u fazi napada – eto mozaika koji ne donosi bodove. Ali, i dalje držim da Partizan nije razočarao, naprotiv, da ima realne šanse da se plasira u Top 16 i da treba svi ljudi u klubu, a posebno igrači i treneri – da se ponose ostvarenim u godini koja je na izmaku…

U NLB regionalnoj ligi vršački Hemofarm je, pobedom u Ljubljani nad Olimpijom, napravio, verovatno, odlučujući korak ka nekom od četiri prva mesta. Više brige za januar iduće godine ostaje im u Evrokupu, gde se drže „zubima za vazduh“, očekujući dve pobede iz isto toliko teških utakmica. Radnički je, u Kragujevcu, posle burne i stresne nedelje, ostvario peti trijumf na kraju prvog dela i tako opravdao epitet najprijatnijeg iznenađenja lige. Nadam se da su rukovodeći ljudi grada prepoznali kvalitet u igračima i treneru Nikoliću, barem u punoj dvorani i pozitivnoj košarkaškoj groznici, da ne kažem u stotinak dečaka koji će se u međuvremenu „zaraziti“ basketom, umesto ulicom i kafanom…