Kad sveci marširaju

Posebno, jer je utakmica već u petak dobila epske dimenzije, gotovo uz gusle ušla u novokomponovanu narodnu pesmu, pošto su svi pustili mašti na volju, podgrejani prestankom posta a početkom mrsa, što za piće na ovom delu Balkana znači – uvek mrs… Da se uozbiljim: apsolviran je jedan od mečeva koji će se pamtiti, kvalitetom igre i rezultatom, ali i ponašanjem svih u Pioniru. Ako nekome još nije jasno zašto su crno-beli, bez obzira na sastav tima, vazda prvi kandidati za sve titule na našim prostorima, taj ili pati od akutnog nedostatka sive mase, ili je nemerljivo pristrasan: puleni Duška Vujoševića bacili su se za 40 minuta više puta za loptom nego golman Toldo cele polusezone! Ipak, ovaj scenski spektakl obeležili su „veliki i mali“, dvojica tihih momaka: Slavko Vraneš kao gospodar i privremeni vlasnik oba reketa i Aleksandar Rašić kao ledeni, šarmantni egzekutor. Tako sada, osim već proverenog dvojca Mekejleb – Marić, možemo govoriti o rađanju novog tandema, Rašić – Vraneš… A do srži odani navijači crno-belih, da ih pomenem još samo ovoga puta, usvojili su namah onu čuvenu krilaticu „nije teško biti fin“. Samo se nadam da nije kao „paloma“ maramica – za jednokratnu upotrebu. Dakle, prošle srede, u emocijama krcatom Pioniru, svako je prilježno radio svoj deo posla, što je jedino ispravno. Jednostavnije, najbolje da – sad je i u meni proradio zakasneli potomak Filipa Višnjića – Rašić poentira, Vraneš (i Buda) bananira, Dule orkestrira i taktizira, Brankica insajdira i policiju (za)intrigira, Tegi SOS-ira, publika pulenima skandira, Kokan u zanosu vatrira, sudija pošteno arbitrira, Toša hrabro reskira, Duda mudro selektira, Brka uporno lobira, Kurtinaitis se sekira i – „mirna Bačka“… No, da zlatna nit ne bude pokidana i zamagljena, podvlačim (žutim?): Partizan je po četvrti put zaredom među 16 najboljih basket timova Evrope, što je za duboki naklon i svako poštovanje. Za svestraniju analizu sačekajmo i poslednje kolo, koje će razrešiti još neke dileme…

Moram se istrajnim čitaocima ove kolumne izjadati, isplakati na ramenu. Sa početkom rada u trenerskom pogonu FMP-a, imam štrebersku dilemu – kritikovati ih i dalje, ili – što je unosnije – odabrati kakvu drugu temu za analizu. Ipak, nešto me vuče da kažem, uz nadu (mada uzaludnu) da Nebojša Čović neće pročitati ove redove. Za proteklih dvadesetak dana, što mi je inače u opisu posla, pažljivije sam odmeravao kvalitet momaka u omladinskom, juniorskom i kadetskom pogonu, koji je osvedočeno najbolji u Srbiji. Zapanjilo me saznanje da je barem 30 odsto dečaka svojim skromnim potencijalom bukvalno zalutalo u trofejni klub!? Neko pobočnim udarima, stazama i bogazama, neko s agresivnim i nerealnim roditeljima a najviše, izgleda, kvazi menadžerima koji opsedaju i vrbuju šarenom lažom decu od dvanaest-trinaest godina i njihovu rodbinu, pa i pojedince u klubu. Još malo će početi da tipuju „nove Džordane“ po jaslicama i mini-basketu. Kao, „mališa jeste da ima jedva osam godina, ali moje iskusno oko vidi u njemu bar milion evra“. Tako je, osim gazde koji finansira ovaj pozamašni pogon, FMP mnogima postao lepo i pedantno ušuškano, toplo gnezdo!

A Crvena zvezda i FMP u okviru nastavka regionalne NLB lige odigrali su korektnu utakmicu, gde su crveno-beli slavili sa 14 poena razlike, nešto lakše od očekivanog. Obe ekipe prošle su prvi krug svojih evropskih takmičenja, tako da gledaju da na Jadranu poprave ne baš sjajan utisak, posebno „panteri“ iz Železnika. Mladom Đurovićevom timu valjalo bi malo više agresije i vere u sebe, kao i igre na pobedu do poslednje minute. Nekako su mi ovi momci preterano fini i uljudni, što je dobro samo za prvi randevu sa lepom manekenkom. Kao da u njima ne ključa mlada, delatna krv, željna pobeda i (davnih) trofeja. A trener Trifunović je, za malo radnih dana, podigao upravo te elemente basketa kod svojih pulena na viši nivo, uz promenu načina i brzine napada, veću ulogu pojedinaca, Tejlora i Nedovića recimo…

Vršački Hemofarm stabilno gazi u regionu, ali se može desiti da posle više godina ne prođe prvi krug u Evrokupu. Nadam se da se taj ružni scenario može sprečiti, pre svega pobedom u poslednjem kolu kod kuće nad ekipom Trijumfa, što je lakši deo uslova. Druga potrebna karika je da sve bolji Le Man izgubi na svom bunjištu od davno plasirane Valensije, što je teži deo odgonetke. Sačekaćemo, mada mislim da sam dijagnozu ovog kvalitetnog tima, koju i specijalisti sa VMA teško mogu oboriti, dao u nekoj od prethodnih kolumni: akutna košarkaška melanholija, pojačana košavom i ravnicom…