Kako do novog Bodiroge?

Međutim, na nivou kurioziteta u tom pogledu svakako je vršački Hemofarm, koji je do sada, u dva takmičenja, poražen čak devet puta do pet poena, iako je u većini utakmica imao i dvocifrenu prednost! Ovaj podatak čudi, tim pre jer na pozicijama pleja, beka i krilnog centra ima veoma iskusne igrače (Pavković, Krstović, Jagodnik). Protiv Partizana na čudesan, za režiju raritetan način ispustili su „farmaceuti“ obe pobede, očigledno ponovljivim trojkama u poslednjoj sekundi susreta „ledenog“ Pere Božića. A, upravo je Partizan, mudrošću Duška Vujoševića i, pre svega, hrabrošću, sigurnom rukom i velikim brojem tipskih završnica Božića, Kecmana i Rašića, da ne govorimo o prethodnim godinama – šampion i po broju pogođenih poslednjih šuteva…

U čemu je tajna, gotovo magija, pitam se javno, momaka koji su mnogo češće od drugih preuzimali na sebe odgovornost kada se meč „lomi“, kada svima ruke drhte i vlaže, a mnogi se kriju od lopte i, u većini slučajeva, pogađali? Skoro da sam siguran da je to do same ličnosti i psihičke čvrstine igrača, nečega što on od rođenja nosi u sebi, nekog retkog dara koji ga izdvaja iz mase. Jer, dosta je logično, da mi treneri možemo naučiti, recimo Bodirogu, kako se nepogrešivo rešavaju šahovske basket-završnice, zašto ne obučimo i sve ostale igrače, da svi to podjednako kvalitetno rade? U sećanju su mi mnogi basketaši koji su posedovali kvalitet konačnog egzekutora, ali pomenuću samo petoricu sa srpskog košarkaškog areala, uz izvinjenje nekolicini koji su se takođe mogli naći na ovom kratkom spisku…

Krenuću neuobičajeno, od sadašnjosti ka prošlosti.Talentovani Miloš Teodosić u Poljskoj je letos našu reprezentaciju spašavao, ne jednom, poraza šutevima za tri poena. Tako je opravdao floskulu da je „rođeni pobednik“, da godine (dvadesetdve) kod majstora nisu bitne, kao i da su njegova rešenja atipična, van trenerskih odluka i razmišljanja. Svima je u svežem sećanju jedan drugi as, neponovljivi Dejan Bodiroga, za koga se ne može reći da poseduje vanserijske fizičke, pa čak ni šuterske kvalitete. Retko je gađao trojke, samo po potrebi, više sa parketa nego iz skoka, ali je uvek pogađao. Nema tog slobodnog bacanja koje, pri tesnom rezultatu nije realizovao, što je danas misaona imenica za mnoge vrhunske igrače. Imao je tako ubedljivu, specifičnu fintu, za koju su svi odbrambeni igrači znali, ali su ipak nasedali na nju…

Ne treba posebno isticati mentalnu snagu, koja je sve ove momke činila i vođama svoje generacije, jednog Saše Đorđevića. Iz mnoštva sekvenci treba samo evocirati slatke uspomene na trojku Huventudu, koja je Partizanu i Srbiji 1992. godine donela za sada jedinu titulu klupskog prvaka Evrope, ili tri poena protiv reprezentacije Hrvatske koja je čitavoj naciji u tom trenutku značila više od bespovratnog kredita MMF-a… Imao sam zadovoljstvo i čast da iz neposredne blizine pratim karijeru, po mom ukusu, verovatno najboljeg igrača sa ovih prostora, kolosalnog Dragana Kićanovića, koji je sijaset važnih utakmica rešavao šutem za jedan ili dva poena, pošto je okončao karijeru godinu dana pre nego što je nacrtana linija na 6,25 metara. Od njega sam čuo rečenicu koja dešifruje deo tajne šuterske savršenosti: „I posle pet promašaja, na šesti šut dižem se kao da sam do tada pogodio pet od pet“… Konačno, bio sam poprilično mlad ali sam zauvek zapamtio starijeg genija iz Čačka, čije se čarolije i danas u gradu na Moravi rado prenose sa kolena na koleno, sa primesama epike, a čije ime se izgovara sa monaškim poštovanjem – Radmilo Mišović! Ova kolumna o petorici košarkaških velikana, krije, za retke koji znaju da čitaju i nenapisano mastilom, deo odgonetke misterije o večnosti srpske košarke i njenih korifeja…

Na kraju, da se iz prelepog sna nerado vratim u ružniju sadašnjost. Sa nestrpljenjem se čeka završnica domaćeg kupa, polovinom februara u Nišu, koja će okititi prvom ovosezonskom titulom neki od osam klubova. Za to vreme, pošto na Jadranu stojimo i dalje slabašno i bolešljivo (prostata?), okrećemo se svetlu koje nam godinama prave crno-beli i nastavku takmičenja u Evroligi protiv Barselone, Panatanaikosa i Marusija. Dvomeč sa Barselonom, timom koji igra najbolju i najmoderniju košarku u Evropi, da?e odgovor na pitanje – koliko je Partizan blizu ili daleko od vrha kontinenta. Dve utakmice sa trofejnim Panatinaikosom, aktuelnim šampionom, označiće praznik, još jednu slavu za vernu publike, ponovno viđenje Nikole Pekovića, Milenka Tepića i najboljeg trenera Evrope, Željka Obradovića. A sa grčkim Marusijem – bespoštednu borbu za dve pobede sa sebi ravnim takmacem…

A da, umalo da zaboravim, godine čine svoje. Zvezda se, koliko vidim na obostrano zadovoljstvo, posle devet godina rastala sa Tadijom Dragićevićem, kapitenom. Bez suza radosnica i obostranog darivanja, sa pomalo oproštenih para i putem medija. Ma nema veze, putuj igumane, dolazi SLEDEĆA SEZONA…