Kasnije o geacima

Probaću sa svih strana, nepristrasno, da osvetlim meč polusezone za pulene Vlade Jovanovića. Prvo, dva prošlonedeljna gostovanja srpskog šampiona i dva veoma ubedljiva poraza (od Reala 101:83 i Cedevite 75:57) nisu sjajna uvertira, ni psihološki, a nekmoli bodovno. U poslednjih šest sezona crno-beli su jako retko vezivali dva poraza u tri dana, primali više od sto poena, oscilirali u ofanzivi i defanzivi, što značajno brine, imali devet poraza na dva fronta polovinom decembra… Rečju, prilično škripi na terenu, da ne ulazim u detalje, odlaskom Pekovića i učešćem Mačvana samo u jednom takmičenju, jer su oni činili dvojac sa najvećim učinkom. To bi bile stvari koje ne teraju vodu na crno-belu vodenicu…

Međutim, Partizan je od početka sezone iz grotla Pionira izašao samo jednom poražen (od Efesa) i jasno je da će domaći teren i više od sedam hiljada hiperaktivnih navijača značiti puno Kecmanu i drugovima, pogotovo u trenutno poljuljanom samopouzdanju. Mada, niko ne sme zaboraviti red veličina: prvo kvalitet na parketu, kao osnovni adut, pa pomoć sa tribina, nikako obrnuto… Druga stvar, koja ide u prilog jedinom srpskom šampionu, jeste prvi meč u Milanu (65:69) i preokret sa „minus 21“ u „plus 4“, što ide na dušu, pre svega trenera Skariola, kome se to više puta u karijeri dešavalo. Ta utakmica ostavila je trajni trag kod kompletnog pogona Armanija, ili – što reče komšija Njofra, koga nešto poretko i viđam: Bratiću, pametno zbore geaci – „od stra lek nema“, a strah je povelika boljka… Uzgred, uz Njofrinu i Valterovu nesebičnu pomoć, spremam obimniji spis (da ne kažem traktat) pod opušteno-radnim naslovom „O geacima u srpskom basketu“, ali to neka pričeka 2012. godinu… Dakle, Burusis i družina, koja takođe nije u špicu forme, nikako ne dolazi psihološki rasterećeno u Beograd, dapače. Ipak, najvažnije što ide u prilog tome da će Partizan u drugom krugu ponovo napuniti barem tri puta i Arenu, jeste činjenica da je i poraz do tri razlike dovoljan za prolaz i miran san do aprila i starta Superlige Srbije i polufinala ABA lige… Rečju, uz napomenu da se ne slažem da crno-belima arbitraža ne ide na ruku (na svim terenima sudi se drugačije nego prethodnih sezona) i da taj važan faktor meča Partizan-Armani treba ostaviti po strani – „prognoziram“ barem 51:49 u procentima za našeg predstavnika…

Dalje, moje oktobarske najave da će kragujevački Radnički sa Miroslavom Nikolićem, ipak, biti „broj dva“ u Srbiji – polako se ostvaruju. Naime, posle niza poznatih i elaboriranih problema, „đavoli“ su u subotu uknjižili i šestu pobedu, savladavši u Jezeru Krku skorom 82:75 i tako krenuli ka gornjem delu tabele i šansi da dogodine zaigraju u Evrokupu. Želim im svu sreću, posebno u ovom kriznom „momentu“ (koji se meri desetinama godina) našeg basketa, kada se reprezentacije muče, broj klubova u regionalnoj ligi skoro sigurno smanjuje na tri predstavnika, številka bitnih košarkaša u najjačoj evropskoj ligi nije veća od pet (Teodosić, Krstić, Rakočević, da kažemo Savanović i Mačvan) i tako dalje… Skoro sam pisao o problemu „pojačanja-oslabljenja“ i koji faktori utiču na izbor „stranih“ igrača u domaćim klubovima, a odabir kouča Nikolića i njegov „dobar osećaj“ potvrđen je i protiv Krke: Stiven Marković postigao je 17 poena i čak 16 puta asistirao, dok su Skot i Sajmon zajedno dali 40 koševa i nabrali 17 skokova! Ili, za one koji se zaista razumeju u basket – to znači da je pomenuta trojka obavila više od 80 odsto posla za svoj tim…

Vršački Hemofarm, gotovo u potpunoj medijskoj anonimnosti i ilegali, radi koliko može, pre svega zahvaljujući Željku Lukajiću, i da se pohvaliti bodovnim skorom barem na nivou „očekivanog“, što se ne može reći i za tim Crvene zvezde Beograd i bilans od tri pobede i devet poraza. Naime, medijska i svakojaka „galama“, koja je pre svega inicirana iznutra, a ne spolja, ume katkad negativno da utiče i na igrače, da odmogne, ali… Pobedom nad Širokim i dovođenjem Omara Tomasa – učinjen je korak napred, a ja glasno razmišljam, da mi pojedinci ne zamere: Tomas dolazi da igra, a ne da sedi na klupi, pa će minutaža (koja ne može da bude nikako veća od 200) biti smanjena, pre svega, igračima na poziciji „dva“ i „tri“, a tu su i Nedović i Milutinović, potencijalni reprezentativci. Kao što je, istine radi, nadareni plej Cvetković sveden sada na dvanaestog ili trinaestog igrača i da jedino igra CZB juniorske utakmice, kao dve godine stariji od većine saigrača… Dalje, Tomas, pošto dumam da nije neki posebni „srbofil“, igra za pare zvane evri (ili, možda ne?), što znači da CZB tu stoji stabilno. Treće, Omar Tomas debituje upravo protiv Partizana (čija će igra u mnogome zavisiti od ishoda duela sa Armanijem), gde se, logično, pobedom pokušava donekle izvaditi rezultatska „šteta“ do polusezone. Konačno, verovatno se pretpostavlja da sa ovim vrsnim basketašem može i da se dođe do mnogo boljeg plasmana na tabeli. Srećno svima i iz CZB…