Ko će da okupa mrtvaca?

Sad, iduće sezona NLB takmičenje brojaće četiri srpska tima, s tim što će četvrti predstavnik imati tu čast da plati zamašnih 150 hiljada evra i tek onda da se lopta sa ostalim učesnicima. Gospodin Roman (stari) Lisac slatko me je zasmejao ubeđivanjem naivnih da se vajld karta isplati!? Dobar pokušaj generalnog menadžera, slažem se da se isplati – ali ko voli i ko ima višak para. Tako su mislili i ljudi koji vode češki Nimburk, samo oni su jednu sezonu igrali za cirka pola miliona evrića, praktično nizašta što već nemaju (mislim za Evrokup), tako da ih je moj komšija Njofra (znate ga dobro) proglasio za „papke“ godine! Uglavnom, ne kotiraju se kod njega baš najbolje što se pameti tiče, ali izgleda da su se dozvali istoj, tako da odustaju od obećanog trogodišnjeg nastupa… Elem, još četiri predstavnika u regionu ima Slovenija (neki lucidni Internet kritičar, a o ovoj maskiranoj grupi „znalaca“ košarke prozboriću koju u nekoj od narednih kolumni, napisao je SVA četiri), što je za Ginisovu knjigu rekorda. Tu bih primetio dve stvari: prvo, da će njihov četvrti predstavnik lagano, bez preteranog napora biti poslednji, odnosno četrnaesti dogodine, a drugo – u zamišljenom susretu na tri pobede četvrtog slovenačkog i osmog, odnosno poslednjeg iz naše Superlige – opušteno, bez trunke patriotizma tipujem na naš klub! Dalje, Hrvatska će imati tri predstavnika (Zadar ima godinu dana da dođe /k/sebi, odnosno da radom vrati mlađe selekcije na prigodan nivo), Bosna i Hercegovina samo jednog, kao i Crna Gora. Četrnaesti učesnik ovog čergarskog karavana, umesto ucveljenog Nimburka, takođe će dobiti (za iste pare, razume se) specijalnu pozivnicu, a to će, najverovatnije, biti poraženi iz finalnog dvoboja Igokea-Široki, ili je sazrelo vreme za makedonskog predstavnika, mada mislim da se oni baš dobro razumeju u pare i gde ih razbacuju…

Taman sam se zabrinuo, pošto Superliga tek ovih dana uzima zamah (osam timova, ako pojedini plate zaostale dugove i kazne, ako ne – biće smeha na početku sa neparnim brojem učesnika) – da neću imati dovoljno materijala za kolumnicu, kad mi u pomoć priskočiše (a ko bi drugi?) ljudi iz Zvezde Crvene! Scenario ne bi smislio ni nadahnuti dvojac Mihić-Sidran: prvo veselje što je njihov najveći suparnik (čitaj Zadar, što bi rekao Dragan poznatiji kao Todorić, mada me živo zanima ko mu je to došapnuo?) ostao sa fenjerom u ruci, odmah sutradan opravdani štrajk igrača, pa ubrzo (takođe instruirani) protest navijača, tako da u ekstra-giga tempu događaja nisam odmah shvatio ko je tu lud, a ko zbunjen!? Onda održe treningčić u petak pre podne, pa počnu da pucaju dugogodišnje prijateljske, kumovske i šta ti ja znam već kakve veze, jer generalni menadžer posrnulog kluba, Mirko, priđe treneru, Mihajlu, i u tri reči ga otpusti, kako i dolikuje našim naravima: NISI VIŠE TRENER… To je i previše u Srbiji, može to i mimikom, mislio da otkaz, da se saopšti. Sad, kolega Uvalin je iznenađen, ne shvata o čemu se radi. Izgleda da on jedini četvrtkom noću ne gleda televiziju… Šalu na stranu, u međusobnom prepucavanju i borbi za vlast i neke parice, koje u ovaj klub ipak na kraju stignu, ne biraju se sredstva… A, što su u ubuđalom projektu Evropske Zvezde (čija je desetogodišnjica prošla, kako i priliči ostvarenom, blago rečeno nezapaženo) poginuli, naravno figurativno, treneri Krečković, Nikolić, Trifunović, Sagadin, Šakota, Karadžić, Škobalj, Pešić, Petrović, opet Trifunović i Uvalin – koga to zanima, oni su za gazde klubova i menadžere ionako samo brojke… Dobro, to ne znači da ne treba da poželim puno sreće novom kouču, mom dragom kolegi Saši Nikitoviću, iako je dobio vruć krompir u mlade ruke… Na kraju, kao i uvek, situaciju u Zvezdi pojasnio mi je Njofra, jedini čovek koji nema mobilni telefon i koji nije prešao Brankov most dobrih tridesetak godina (i zato je presrećan što će tim Mega Vizure oživeti legendarnu Halu sportova na Novaku, obećao mi je da ćemo zajedno gledati sve mečeve), rečima: „Komšo, ovakvu jagmu, strku i ludilo oko mrtvaca nisam video još od maja 1980, kad se prestavio Čeda Bravar…“