Ko to tamo priča bajke?

Trener ovih dečaka je Nenad Trunić, a njih ovog leta u Nemačkoj očekuje Svetsko prvenstvo. Zašto mislim da nije trebalo učestvovati na ovom basket samitu u Holandiji i trošiti i decu i ugled? Prvo, termin, posle 26 kola Jedinstvene juniorske lige, a pred završni turnir u Vršcu, nikako ne odgovara klubovima, a igračima još manje šest utakmica u tri dana! Naime, prvog dana igrale su se dve, drugog čak tri utakmice, u razmaku od samo 90 minuta. Dalje, osim poslednjeg dana, odnosno razigravanja za plasman, mečevi su trajali 4×8 minuta, preciznije 32 umesto regularnih 40, uz 4 lične greške i 3 bonus-greške u svakoj četvrtini?! Kuriozitet je, svakako, da je nastupala i selekcija niškog regiona, sa dečacima dve do tri godine starijim od reprezentacije, koja je i pobedila u međusobnom susretu dve srpske selekcije sa 66:49. Na kraju, reprezentacija je bila peta od dvanaest učesnika blago rečeno šarolikog kvaliteta. Sve mi se čini da je tu bilo mnogo amaterizma, turizma, pa i neozbiljnosti i da onaj ko odobrava ovu vrstu takmičenja (Stručni savet?) mora bolje da razmisli sledeći put, jer sam ubeđen da je šteta zamašno nadmašila korist…

Vest koja me je šokirala i izazvala masovnu nevericu jeste ona da je, pre devet dana, u noći između subote i nedelje, na vratima novosadskog kluba Studio, od strane obezbeđenja, dakle službenih lica, brutalno pretučen košarkaš beogradskog Partizana Strahinja Milošević. Još bolniji je podatak da je moguće da ovo batinanje ostavi i teške posledice po zdravlje i ugrozi nastavak karijere ovog momka. Kakvo je to zlo ušlo u ljude, da se ne preza ni od čega, da su crne hronike dnevne štampe prepune najbizarnijih kriminalnih radnji? A jedan drugi događaj, koji je nekako skriven od medija, a koji nema direktne veze sa slučajem u Novom Sadu, ali ni sa zdravom pameću, ponovo govori o povećanom nasilju u sportu, ovoga puta u košarci. Naime, nekako u isto vreme, na prijateljskoj utakmici valjevskog Metalca i selekcije Filipina, koju vodi naš trener Rajko Toroman, jedan igrač domaćih bukvalno je nokautirao sudiju!? Sad, epilog je već viđen: imena obojice zadržaću za sebe, ima pozvanijih koji su oćutali nemili događaj, igrač će i dalje nastupati za klub, sudija će (posle „pomirenja“ koje je trajalo do duboko u noć) poricati da se išta bitno i desilo, da je sve predimenzionirano, silne komisije u Savezu da nisu dobile materijal, da nisu nadležne, da utakmica nije zvanično prijavljena itd… Jednostavno, prošao voz, pojela maca, običan incident, bilo pa prošlo… Mada, priznajem da je takvih slučajeva bilo, u bliskoj, a bogami i dalekoj prošlosti: danas poznati trener udari, recimo, pre mnogo godina, sudiju i ode godinu dana u vojsku, da se sve elegantno završi. Ima ljudi (trener, funkcioner?) koji su i po dva puta doživotno diskvalifikovani iz basketa, pa se i dalje muvaju i u svakoj su čorbi mirođija. Skorije defekte ove vrste znate, da vam ne oduzimam vreme (koje je još uvek novac?)…

Na kraju, ali nikako po važnosti, prvo kolo Superlige donelo je (ne)očekivane rezultate. Partizan je potvrdio svoju dominaciju i teško je očekivati (nadam se da u ovom takmičenju nisu autsajderi?) da ih iko ozbiljnije ugrozi. Čini se da im je Hemofarm najbliži po sastavu i igri, dok mi svi ostali tražimo, glasno ili stidljivo, još dva mesta za NLB ligu. Za mene i moj FMP otvaranje u Železniku nije bilo dobro, jer je ranjena Crvena zvezda više nego zasluženo slavila. Naš problem može da bude što liga traje samo 14 kola, tako da svaki zaostatak zna da bude fatalan. No, biće tu još trista čuda, kao u Radovanu trećem. Što se same utakmice tiče, na delu su viđena dvojica od trojice reprezentativaca koji igraju u Srbiji. Nemanja Bjelica i Miroslav Raduljica (treći je Stefan Marković iz Hemofarma) nisu samo raskošni talenti, već su postali, i u evropskim okvirima, respektabilni igrači. Bjelica lagano rešava najteže zadatke na terenu, posebno u napadu, dok Raduljica, osim evidentnom snagom, smislom za igru i tehnikom staje u red retko pametnih igrača te visine, na zahtevnoj poziciji centra. Svakako ohrabrenje za selektora Dušana Ivkovića…

Sa tugom moram reći svoje mišljenje o tome kad će se urušiti regionalna a nići naša, srpska košarkaška profesionalna liga: znači NIKAD?! Zato što je naše klubove, sitnim ili srednjim ustupcima, moguće razjediniti za sekund, zato što su „najveći“ (neki su bili zakleti protivnici Jadranske, tako li beše?), razumljivo sledeći klupski, okrenuli leđa opštem interesu. Ili, ako me baš vučete za jezik, hajde ovako. Svi učesnici Superlige, posebno oni pridošli iz domaće, vidno su se pojačali, ali ne zato da ugroze Partizan, da budu prvaci Srbije, nego da budu četvrti i zaplešu iduće sezone u NLB-u. Dakle, osam superligaša jasno su pokazali gde bi želeli da igraju, a to se isto odnosi i na četiri tima koja su se do poslednjeg kola borila za jedno od tri mesta koja vode u tek započeto doigravanje: Vojvodinu, Proleter, Novi Sad i Beograd… To je, ukupno, dvanaest najkvalitetnijih u državi. Zato, pustimo prazne priče, licemerje i busanja u junačke grudi i okrenimo se stvarnosti, koja je uvek istinita…