Kocka na kvadrat

 Knedla je bila veličine košarkaške lopte, malo je više koštala, ali – na kraju se sve isplatilo: zato što se nacionalni tim igrački zaokružio (dobio Nikolu Jokića, pre ostalih), taktički proširio (nova rešenja u odbrani i, posebno, u napadu), koheziono, a samim tim i mentalno, očvrsnuo (razni otkazi, medijski bočni napadi, osećaj “porodične ugroženosti“), rečju – lakše i brže prešao iz postpuberteta u zrelo doba. Dakle, da smo se prošle godine direktno katapultirali u Rio – imala bi država jače od tri miliona evra u mršavoj kasici-prasici, ali selektor i tim bi tek na turniru tražili novu formu i sadržaj, što nije dobro. Kao kosmodisk – izgleda čudno, ali baš-baš deluje…

Otkaze treba prokomentarisati, što se mene tiče da otklonim nedoumice. Prvo, sad bi svi da igraju na OI, jer to donosi neviđene privilegije, u lobiranju za Bobija javljaju se i ljudi koji u medijima gostuju jednom godišnje. Nalazim da je selektor u pravu ako ostane čvrsto pri odluci da više ne uručuje pozive, po sistemu “poštar zvoni samo jednom“. Elem, Bobi Marjanović je ekstra momak, ne znam koliko sam donosi basket odluke (i zašto malo), ali njegovo “novo“ prisustvo otvorilo bi iks pitanja: može li to “hoću-neću“ za narednu akciju da uradi Raduljica, recimo? Pita li se oko sastava samo AĐ (u šta ne sumnjam), ili kao pametan čovek osluškuje “eho“ ostalih u stručnom štabu, pa i igrača koji su uvek tu – Tea, Radulje, Bjelice (čudan lik, tek sad vidim da nema neki “javni“ nadimak), Kaline, Bogdana? Koliko bi se deformisala taktika i minutaža tima (i zašto rapidno), ostalih visokih posebno – Jokića, Raduljice, Bjelice, Kalinića? Šta ćemo sa “učešćem“ Štimca, Birčevića i Mačvana, na primer? Sve su to pitanja koja idu u prilog (nadam se konačnoj) odluci selektora, barem kada su Bobi i Milutinov u pitanju, dvojac koji ni do sada u srpskoj reprezentaciji nikada nije bio u prvom planu…

Kao trenerčić lokalnog tipa koji raducka po Srbijici četrdesetak godina, daću sebi slobodu da kažem da – igrače ne “kvare“ znanje i ljubav, nego – nedostatak discipline. Samo uz poštovanje aksioma od svih sistem opstaje i nadograđuje se. Komšija NJofra to je nešto zagonetnije objasnio: bratiću, živimo u vreme kada je “efikasnost“ na ceni, a tu su budale u vidnoj prednosti nad pametnima… Još koja reč o otkazima, istine radi. Mlađani Rade Zagorac (opet ne iz svoje glave, svi problemi tog tipa u Srbiji dolaze – isključivo iz dve lobanje) otkazao je dalje druženje sa momcima posle kvalifikacija i otišao u SAD. Za njega i “mentora“ imam par potpitanja: da li bi isto postupio da je bio u dvanaest, odnosno – zašto to nije uradio čim je saznao da nije u sastavu? Sad, zlonamerni me čekaju na drugim otkazima, koje sam sklon da “oprostim“, kao Jokiću prošle sezone neučešće u mladoj repi (prvaci Evrope u kategoriji U-20), ili Simanićevu juniorsku “devijaciju nosa“: na mladost-ludost, “opravdanost“ pripremom za prvu NBA sezonu, ponajviše – jer dolaze opet od iste dvojice “savetnika“ čija je nedobronamernost ka srpskoj košarci više puta osvedočena…

Elem, svi se pitaju, pošto su poznate i grupe na basket olimpijskom turniru, šta nas očekuje. Ima vremena za detaljisanje barem još tri-četiri kolumnice, ali prepustiću NJofri da kaže svoje viđenje. Komšo, u A grupi SAD pobediće sve ne razmišljajući (pošto inače to retko rade), Francuzi i mi krvavo, svim sredstvima želećemo da budemo drugi, nikako treći, dok će Australija, Kina i Venecuela podeliti ostala, manje važna mestašca. U B grupici Španija će nekako biti prva, iako početak svakog takmičenja “nemaju pojma“, Hrvatska i Litvanija će birati ko ukršta sa nama a ko sa Francuskom, Brazil i Argentina će se utrkivati ko će biti četvrti, odnosno koga će besni Ameri da ispraše sa četrdesetak poena razlike, a Nigeriji je važno učestvovati, pobediti svakako ne mogu… Na moju primedbu da ga neće baš svi čitaoci razumeti, dobri i pošteni NJofra iskoristio je priliku za samoreklamiranje, što je u trendu: komšo, pa ni kvadrat ne razume kocku, pošto mu nedostaje treća dimenzija!

Što se tiče ostalih zbivanja – ABA ligica ostaće na četrnaest učesnika, što ja naglašavam cele godine, ono sa skraćenjem bila je “moša“, na koju malo ko reaguje, pošto je spektar njihovih zajebancija odavno izašao iz domena “logičnih“. Tu postoje dva detalja, prvi je svakako oštra (neki misle prejaka, ja nisam među njima) reakcija predsednika Košarkaškog saveza Srbije, Dragana Đilasa, na pismo-baljezganje čelnih ljudi ovog takmičenja, koje samo što nije “eutanazirano“. Rekao bih da jačaju snage koje moćno nacionalno takmičenje vide kao nužnu podlogu kvalitetu i timova i selekcija. Druga opaska je povratak FMP-a u Jadransku, koji nije blistav kao negda. Naime, dvostruki osvajač prstena (prvi od srpskih klubova) vraća se kao “drugi tim“ Crvene zvezde, u svemu zavisan, sa samo petnaestak igrača-članova. A koliko do 2011. bio je najveća košarkaška “fabrika mladih igrača“ u Evropi, klub sa blizu dvesta članova, sa šest titula, najviše reprezentativaca… Drugi detaljčić da se budi (krmeljava, ali se budi) naša košarkica svakako je pismo meni poznatog Uroša Parlića (ko li mu je diktirao tekst?) ljudima iz Košarkaške lige Srbije, gde on taksativno i precizno navodi zašto treba da odstupe i “predaju se“ Savezu. Dakle, ide na bolje, ali biće belaja po onoj narodnoj – “možeš kako hoćeš, ali ne i dokle hoćeš“…