Kolji krme, provrila je voda

Jer, radi se o vrhunskom treneru i timu koji je prvak Evrope, gde se takva vrsta improvizacije smatra neozbiljnim potezom… Dakle, jedini srpski predstavnik u dva najjača evropska nadmetanja, beogradski Partizan, izgubio je u prelepom, prepoznatljivom dekoru Pionira od Anadolu Efesa (73:84), iz nekoliko razloga: groznih 20 izgubljenih lopti, od kojih barem trećina u prednjoj, bekovskoj liniji, što znači direktnu, nebranjenu kontru za protivnika; zatim, zbog skromnih šest datih poena (četiri iz slobodnih bacanja) u trećoj deonici i lošeg snalaženja na ziceru (mnogo blokiranih šuteva) i – možda i najvažniji razlog – osciliranje u odbrambenim zadacima, odnosno borbenosti, što je do sada bila vrhunska konstanta… Mada, konciznije od mene, u par reči, objasnio je sve komšija Njofra (koji svaki dan ide na sajam knjiga i pročita jednu dnevno, manjeg obima, na licu mesta): „bratiću, bolji su tim od nas“…

Još nekoliko rečenica posvetio bih ovom meču i crno-belima. Prvo, ne sviđa mi se što je Milan Mačvan, sa samo jednim ekipnim treningom, igrao više od 22 minuta (iako je, u napadu, dao solidan doprinos), jer to nije manir velikog kluba, a pogotovo što ispada da su Lučić, Đekić i Čakarević, momci koji mogu ili igraju na poziciji „četiri“ – drastično slabiji… Drugo, nivo odbrane (skoka, pokretljivosti, preuzimanja…) bilo je lakše sa Veselim i Gistom podići na veoma visok nivo, trebaće vremena da Anđušiću da u tom elementu odmeni Božića, Čakarević Veselog, a Mačvan Gista… Treće, model igre u kome svaka lopta u pozicionom napadu ide pod koš, centrima (a koji je doneo gomilu medalja), ima slabost što spoljne igrače pretvara u statiste, umanjuje njihovu važnost u elementu kreacije, preduzimljivosti, jer se „šunjaju“ oko linije 6,75 metara i čekaju povratnu loptu za šut. Odnosno, malo je igrača koji podjednako dobro igraju odbranu i napad, tu treba naći balans… Četvrto, drago mi je što hronična bolest „napada“ na sudije posle svakog poraza (od navijača, sportskih radnika i dela medija) nije prešla i na trenera Vladu Jovanovića. Jer, kod analize arbitraže stvari idu ovim redom – drugačiji je kriterijum u Evroligi od ABA i Superlige, a pošto se u regionu i na domaćem planu odigra kud i kamo više mečeva (preko pedeset prema petnaestak) – igrači konstantno rade ono što im je dopušteno na prostoru Balkana (više kontakta rukama, žučniji protesti, previše priče i gestikulacija, nejednak tretman timova). Ili, što reče inteligentni Valter (koji na barikadama i dalje brani Košarku) – „komšija, ovde istina nije Istina, o njoj se ljudi dogovaraju“… Peto, čemu toliki defetizam, otpisivanje Partizana iz šesnaest najboljih posle svega 40 minuta? Stvar elementarne kulture i pameti je – procene donositi posle petog kola, odnosno polovine prvog kruga takmičenja…

U regionalnom ABA takmičenju, uz očekivani rezultat crno-belih, prijatno je iznenadio vršački Hemofarm, sa tri pobede i jednim porazom. Uspeh momaka kouča Željka Lukajića ne umanjuje podatak da su svi trijumfi izvojevani u Vršcu, jer je u dosadašnjih 26 odigranih mečeva (kolumnu pišem u nedelju pre podne) 10 pripalo gostima, što je više od 38 odsto. Mada imaju dobar sastav, nije lako pobediti kragujevački Radnički (nisu to uspevali ni sa ubedljivijim timom). I subotnji meč vukao je na pobedu pulena Miroslava Nikolića, ali je 0:9 za nepuna tri munuta ono što će iskusni i realni kouč izanalizirati u Kragujevcu. Odnosno, gro tima je nov (stigao i Bakić pre koji dan), treba vremena da to legne, ali i Nikolić kaže da je očekivao bolji start… Verovatno da sa jednom pobedom iz četiri utakmice nije presrećan ni Svetislav Pešić, ali „iz ove kože se ne može“. Naime, Crvena zvezda Beograd izgubila je, posle Olimpije, kod kuće i od Cedevite. Moje impresije su slične većini basket zaluđenika (ili, možda, nisu?): prvo, nisam siguran da Cedevita, stavljanjem uz rame Makabiju i Partizanu, nije precenjena. Radi se o dobrom timu, ali, nalazim, ne vidno boljem od srpskih, ostala dva hrvatska, ili od Olimpije, recimo… Drugo, iako su neke mehaničke, sada već brinu redne povrede Radivojevića, Lazića, Ilića i Radetića. Treće, prosek primljenih koševa „hrabro se drži“ na brojci 90, što ne krasi nijedan trofejni tim, pa neće ni CZB… Četvrto, što pre se moraju definisati pozicije u igri i status igračima (Nedoviću, Lešiću, Subotiću, Nikoliću), kao i potpitanje: nije li u sastavu bilo mesta još za kog pojedinca (Dimić, Smiljanić…) i, peto, ali ne po važnosti: nije li to sastav u kome je barem polovina momaka (kvalitetom, karakterom, iskustvom) – rođena za alternativne, a ne vodeće uloge? Dobro, sve rečeno ne znači da CZB ne može da ostvari osnovni cilj – borbu za neko od mesta koje vodi u Evrokup…

Na kraju, da ne dužim, nedavno sam u Srbiji čuo jednu poučnu izreku – KOLJI KRME, PROVRILA JE VODA, koja može da se shvati i kao – pravi, poslednji je trenutak da se nešto krucijalno uradi. Varate se ako mislite da ona nema veze sa domaćim basketom, koji se ljulja na svim, a posebno na nivou kvalitetnog rada sa mlađim igračima…