Od prošle kolumne vučem nekoliko utisaka, od kojih prvi nije direktno košarkaški, a vezan je za mog druga Njofru. Desilo se da zajedno gledamo tenisko finale Rolan Garosa između Đokovića i Vavrinke. Prvo me je izblamirao pred ljudima u kafiću pitanjem – “gde si komšo, nema te kao da si zapao za kredenac“!
Drugo, odmah je tvrdio, na osnovu stajlinga, da to nije Vavrinka, nego neki sličan lik, dvojnik koji je pošao u ribolov, pa ga na silu ubacili na centralni teren. Ali, kad je video kako dečko igra – ispravio se i uljudno izvinio. Dok je trajalo finale pio je uporedo dve vrste crnog vina – ''Car Lazar'' i ''Vranac'', sa obrazloženjem da ''car nikad ne ide peške''. Konačno, kod poslednje scene kad masa aplaudira Đoletu a isti plače, vidim kako se suze slivaju i Njofrinim licem. Objasnio mi je – ''ne cmizdrim kao strina što je Novak izgubio, nego što ga je pobedio Vavrinka u onom šarenom, pecaroškom šorcu''…
Dobro, sport je, ipak, jedina prirodna oaza gde može da se pobegne od obilja problema, a gde, za sada, nije baš sve ''šmira'', gluma bez emocija, kao što svakodnevno gledamo po inim televizijama…
Dok čukam kolumnicu sa dva kažiprsta, ne znam nastavak zanimljivog fajta ''FIBA-ABA-ULEB'' (nikad nisam video istovremeno trojicu boksera u ringu kako se biju, prvo što uvek neko mora da dobije udarac s leđa, a drugo – što nema sudije), ali imam komentar. Poštujem svačije mišljenje, posebno ''jugoslovenski opredeljenih'' trenera da je Jadranska liga najjača, što je i logično, barem u sadašnjosti – jer je probrala najbolje iz regiona. Drugo je pitanje – da li je (i zašto jeste?) oslabila sva nacionalna takmičenja na Balkanu do neprepoznatljivosti, kao i da li će kvalitet košarke na ovom arealu za koju godinu naglo skočiti (i zašto hoće?) vraćanjem na sistem takmičenja od pre 2001. godine. Ili, pogledajmo to i ovako: da li je ''ostatak'' regionalne ligice baš toliko dominantan (i zašto nije?) u ''desetomeču'' sa srpskim klubovima (može turnir, na neutralnom terenu u Izraelu), kad bi se sastali, prema plasmanu: Zvezda-Cedevita, Partizan-Budućnost, Metalac-Olimpija, Mega-Solnok, Vojvodina-Zadar, FMP-Krka, Tamiš-Cibona, Vršac-Igokea, Beograd-MZT i Borac-Levski. Hmmm… Mada, ne toliko u vezi sa navedenim problemom, moram navesti dve od gomile Njofrinih i mojih omiljenih izreka o sumašedšim likovima. Prva, dobro poznata, je – ''budali ne treba dati šansu, sigurno će je iskoristiti'', a druga, posledična, glasi – ''jedino budala može ponoviti ono što je uradila druga budala''. Nadam se da se niko lično neće pronaći u ovome, kao u nedavnom basket-snu ''dva na dva''…
Elem, više ne mogu da izbegavam pisanije o ''večitom derbiju'' (umalo da otkucam ''večitom divljanju''), pošto se približilo finale Superligice Crvena zvezda-Partizan. Nalazim da je ''ista meta, isto odstojanje'', odnosno pet do sedam poena prednosti u korist crveno-belih, mada… Šampion regiona odigrao je do ovog momenta cirka 77 mečeva u četiri takmičenja, što znači da mora doći do 80 utakmica (minimalno, maksimalno 82). To je iscrpljujuće, previše i za kvalitetan, dobro utreniran sastav kakav je beogradska Zvezda, mada je njihova ''glad za trofejima'' – razumljivo i očekivano – neiscrpna. Ipak, glavni adut im je – nepromenjen igrački kadar, koji je znatno napredovao kroz ovoliku minutažu…
Partizan je, nalazim, odlično iskoristio prvi deo domaćeg takmičenja za psihološki, fizički i taktički oporavak i napredak, uvek su najbolji u finalnim serijama. Trener Vujošević uveo je u veću minutažu Daloa i Đumića, mlađani Vanja Marinković je iz ''talenta'' prešao u ''igrača'', ali – prekratka je ''klupa'' za tri pobede nad gradskim rivalom, posebno ako ne igra Edo Murić. No, da sačekamo, poslednji njihov meč nije se poklapao sa papirološkim plasmanom… Mene više zanima duel Pavlović-Kalinić, kao krucijalni, odnosno onaj koji najviše može da utiče na krajnji ishod finala. Saša Pavlović je, priznajem, moj ljubimac poodavno, načinom igre i ljudskim kvalitetima. Polufinalna serija ABA lige ne ide mu u prilog, ni ponašanjem ni igrom (što izlazi iz prvog, kao posledica nervoze). Raskošan je igrač, ukoliko obuzda sebe, energiju prenese na ''suvu'' igru – biće ponovo onaj pravi, što očekujem… Nikola Kalinić je, s druge strane, počeo kao ''jedan od najboljih'', ali je vremenom (igrom u oba pravca) ''oduzeo'' Vilijamsu dirigentsku palicu i ulogu meč-vinera, postao stožer timske igre. Kao i Saši, smetala mu je prevelika, nepotrebna nervoza praćena tehničkim i isključujućim greškama. Prilično je to smirio, do pre neki dan protiv Mege. Videćemo ishod tog duela, kao i cele serije, uz opasku iz filma – ''nemojte ljudi, k'o boga vas molim''. Naravno, ovo ide na adresu svih učesnika derbija…
Na kraju, priupitam pomenutog Njofru čime se bavi u stalnoj dokolici, a on kaže da najradije igra – ''penzionerski rulet'' sa komšinicom. Objasnio mi je: bratiću, ja (kao Deda) uzmem jedan diklofen i pet vijagri, promuljam kroz šake i bacim na sto, a Milesa (kao Baba) odabere jednu od ponuđenih tabletica…
B. Đ, ni trener ni novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
