Kouč i učenici

A svi smo ovih dana svedoci priče o Mateji Gorunoviću iz Vlasotinaca (rođen 2002. godine), čiji je prelazak u Partizan u toku, a koji nagoveštava svoj veliki potencijal. Stoga sam odlučio da kažem koju reč o kovanici “mlad igrač“, misleći pre svega na basket, normalno. Prvo, igrače možemo svrstati u dve grupe, dobre i lošije, bez obzira na godine, odnosno bitno je da li momak ume ili ne ume. Pogledajte koliko ima uspešnih tridesetogodišnjaka i neuspešnih dvadesetogodišnjaka, nisu godine osnovna odrednica. U pravu je moj kolega koji kaže – “za pasulj i grašak je važno da su mladi, zbog kuvanja, a igrače nećemo da pasiramo, treba da igraju“. Drugo, posledično, “mlad igrač“ može da bude samo to, a manja je grupa talentovanih mladih igrača, na koje treba obratiti pažnju. Treće, zaključno: u košarci sam sretao i mnogo antitalenata, posebno mladih…

E sad, od grupice mladih a nadarenih treba “proizvesti“ odličnog ili boljeg seniorskog igrača, a to mogu samo treneri znalci, taj period između osamnaeste i dvadeset druge godine je pipav, osetljiv posao. Naime, ne može se niko nadgraditi samo doziranim treningom, mora se momak pustiti u igru, da li u trećoj srpskoj ili Evroligi – mora da igra. Tu se vidi ona čuvena kovanica “razlika između teorije (treninga) i prakse (igre na zvaničnim mečevima)“. Upravo stoga zavirio sam u rostere Evroligaša, da vidimo kakva je tamo situacija. Prvoplasirani CSKA oslanja se na starije momke, samo je Kulagin (rođen 1994. godine) igrao 11 minuta. Real Madrid ima Luku Dončića (1999), sigurno najboljeg (pre)mladog igrača Evrope, koji je već sada prosečno u igri 16 minuta i 42 sekunde! Dino Radončić nije kročio na teren. U Feneru Željko Obradović na kašičicu pušta u igru Ugurlua (1996) i Minčeva (1998). Čini se da Olimpijakos ima budućnost, pošto Papapetru (1994) provodi na parketu prosečno nešto više od 11 minuta, tu je naš Milutinov (1994) sa 10 minuta 33 sekunde, kao i njihov vršnjak Agravanis sa nešto više od 6 minuta… Baskonja ima Litvanca Sedekerkisa (1998) koji je na parketu proveo ukupno 27 minuta, kao i Diopa sa 89 i po. Panatinaikos računa na Bohoridisa (1994) i Haralampopoulusa (1997), Makabi nema ni mladih ni neki poseban rezultat, a turski Efes je u Čedi Osmanu (1995) našao dolazećeg asa (prosečno igra 20 i po minuta), pa i Korkmazu Furkanu (1997)…

Od timova u donjem delu tabele Darušafaka se oslanja na iskusne, kao i Armani Milano, Brose Bamberg i Uniks. Barselona forsira Bugarina Vezenkova (1995) sa bezmalo 17 minuta po utakmici, manje našeg Stefana Pena (1997), Žalgiris potencijalno računa na Lekavičijusa (1994), Valinskasa (1995) i Nemca Hartensteina (1998); Galatasaraj ima Arara (1996), a Crvena zvezda Marka Gudurića (1995) sa nešto više od 19 minuta provedenih na svakoj tekmi, dok Rebić, Simanić i Dobrić za sada čeprkaju, dobiju po koji minut… Zaključak je čudan, ali istinit – mogu uporedo rezultat i formiranje asova, samo je za to potreban dobar, hrabar kouč sa vizijom. Odnosno, tačna je ona izreka NJofre Paviljonskog – ako si Pikaso onda si to ceo život, ako si trener – dokazuješ se svaki dan. Primetno je i da većina timova koja gravitira četvrtfinalu pušta junoše u igru, više su se “stisli“ kouči na dvocifrenim tabelarnim pozicijama…

Kad sam već pomenuo komšiju NJofru, moram da kažem da je promenio terapiju. Umesto zastarele “bazen-brufen“, forsira “pivo-zeleni čaj-pivo“, gde pivo detoksizuje organizam od zelenog čaja. Terapiju je preuzeo od Kajge Kineskog i kaže da bi umesto zelenog mnogo bolji bio zreli čaj. Dakle, NJofra je popravio krvnu sliku najviše zbog prodora njegovog Partizana u ABA ligi na drugo mesto posle prvog kruga (10 pobeda i 3 poraza), što je najprijatnije iznenađenje, gledajući okolnosti i dešavanja čitave 2016. godine. Stoga, sve čestitke igračima i treneru DŽikiću. Naravno, najdominantnija je Crvena zvezda, ne toliko što je na mestu broj jedan, nego što nema poraza (13-0 skor) i, još više, što je sve timove pobedila bezmalo sa 20 koševa razlike, što je nezabeleženo. Alal vera! Igokea je sa Draganom Bajićem ponovo na dobro trasiranom putu šestog mesta, dok se Mega Leks (4-9) i, posebno, FMP (3-10) nalaze u opasnoj zoni “poslednjeg mesta“. Moja teza sa početka kolumnice može se proveriti na oba tima, recimo na Megi – i prošle i ove sezone imala je mlade igrače, ove očigledno nešto slabijeg potencijala, da ne kažem “samo mlade“…

Obično sam za kraj pisanija ostavljao nešto šaljivo i vedro, ovoga puta to nije slučaj. Naime, ovih dana isteklo je šesnaest tužnih godina kako je ubijen Haris Brkić, jedan od najdarovitijih košarkaša, koji je zvezdane trenutke doživeo u crno-belom dresu. Pamtim ga kao uvek nasmejanog, vedrog i lepog momka, odmerenog ponašanja na i van terena. O košarkaškom znanju pričaće treneri koji su radili sa njim, dozvoljavam sebi da kažem da je bio as van klišea, jedan od retkih koji je napadao protivnika prodorom, asistencijom i šutem, što se ne brani. Ostaju večno sećanje i tiha patnja…