Kratak put od balkona do "plafona"

kad Francuska izgubi polufinale od Španije, takođe na svom terenu, u Lilu, pa Toni Parker (bleda rola na tom meču, dva vezana promašena slobodna bacanja u produžetku) izađe da igra za bronzu protiv Srbije – dočeka ga oko 27.000 zahvalnih navijača frenetičnim skandiranjem, odnosno demonstracijom ''časova ljubavi'' (autor kovanice DV); kad Aleksandar Đorđević sa svojim izabranicima osvoji četvrto mesto na istom prvenstvu – sačeka ga rodbina na aerodromu, opšta sumnja u njegovo znanje i medijske mudroserije ''vaterpolo'' tipa – ''golobradi selektor'', ''razbijena vojska bez ikakve komande i discipline'', ''za dva meseca ne mogu da nauče nekoliko prostih akcija'' itd, odnosno ''časovi skepse'' (autor kovanice BĐ). Ili, što reče vickasti komšija NJofra – ''prošle godine uspravno na balkonu, ove naopako na plafonu, kao reklama za super lepak''.

Dakle, šta je zajedničko Novickom, Parkeru i Đorđeviću na 39. košarkaškom prvenstvu Evrope? Prvo, da se radi o istinskim legendama, velemajstorima igre pod obručima; drugo, da im timovi nisu obezbedili direktno učešće u olimpijskom Riju 2016. godine i treće – u sva tri slučaja bilo je suza, emotivnog pražnjenja. Sve ostalo dijametralno, životno je različito. Dakle, u Srbistanu je odnegovan specifičan tip (lošeg) navijača, po sistemu – ''kad je dobro tu je, kad je loše pljuje''. Što reče sve promućurniji Vrabac za AĐ – ''pa da je samo ubacio dve ''Ha-Ha trojke'' – Huventudu i Hrvatima – zadužio nas je zanavek''. Nešto dumam, ovako besposlen: na domaćem arealu vremenom je ''izgrađena'' najveća fabrika mediokriteta (u Evropi sigurno, možda i na planeti), a mediokriteti su opasniji od kretena jer su umislili da sve znaju, a ono što ne znaju – misle da ne postoji…

Košarkaški, taj događaj (nekada je to i ovde bio ''praznik'', sada je to samo ako je oko vrata zlatna medalja, sve ostalo je ''kuropecanje i trošenje parica poreskih obveznika'') izgleda ovako: od devet mečeva odigrali smo ''samo'' protiv Litvanije ispod realnih mogućnosti u odnosu na protivnika (od koga smo do tada igrali bolje, ali bili i potrošeniji zbog snage prethodnih suparnika – Španija, Nemačka, Turska, Italija – i nedovoljne spremnosti povređenih ili momaka bez adekvatne sezone – Raduljica, Bogdanović, Milosavljević, Kuzmić). Kažem ''samo'', jer i da smo igrali finale sa Španijom (to je, naravno, ''zlatna verzija'') ne bismo izgledali košarkaški mnogo bolje nego protiv Francuza. Litvanija je slavila jer je: prvo, maksimalno iskoristila kvalitetom veću ujednačenost defanzivnih mogućnosti tima, pri čemu ni dvanaesti igrač nije odstupao od svoje epizodne uloge tipa ''uđi-napravi jak faul-izađi-navijaj sa klupe''; drugo, naše slabosti u odbrani (nažalost, pojedinaca koji imaju veliku minutažu) potencirali su usmerenim, konstantnim prodorima a ne šutem za tri poena, što su negda radili, dok su imali ''snajperiste'' tog kova; treće, Valenčijunas ima i u Evropi i u NBA ligi veći rejting od našeg prvog centra Raduljice (plus mnogo duže ruke, što samo neupućenima izgleda nevažno), što nas je nateralo na odustajanje od unutrašnje igre i (pre)veliki broj šuteva za tri poena, posebno posle nekoliko nerealizovanih kontri; fanatičnom odbranom i opstrukcijom ''tečne'' igre (u kojoj smo bolji), Litvanci su nas sveli na 64, umesto dotadašnjih 88 prosečno datih poena; četvrto,ali ne i poslednje u analizi, ali je prostor kolumnice skučen – rešavanje neizvesnih a bitnih utakmica prepušteno je samo ''odabranim'' (pojedincima koji imaju granitnu psihu i rezon pod stresom, a to znači da su osvajali zlatne kolajne u klupskim i reprezentativnim razmerama) – a mi takvih nemamo previše, tog ''crnog'' petka imali smo samo jednog, selektora, koji nije imao opremu ni pravo da igra…

Da ne bude da sam pravni zastupnik Aleksandra Đorđevića, ili nekog od nosilaca igre, selektor je dovoljno pametan da preispita do kvalifikacija i neka umesna pitanja: koliko su u reketu i oko njega bili potrebni Mitrović i Štimac (odnosno Milutinov), nije li Kuzmiću za status drugog ''tornja'' bilo nužno jedno sedenje na klupici za rezerve? Da li su zdravi i spremni igrači jedino merilo kad dođe do konačnog odabira (i zašto jesu?), pa da je samim tim logično pripremati se ''svega'' šest nedelja, uz raniji izbor konačnih dvanaest momaka? Naravno da je strateški dopunjen taktičkim planom, recimo alternativama za meč sa Litvanijom, zašto se on sveo samo na šut sa distance? I tako dalje i tome bliže…

Do 05. jula naredne godine ''ko živ ko mrtav'', ima vremena. Da se izvinim što u kolumnici neću komentarisati neke klubove (Crvenu zvezdu i Partizan), kao i neke ''populističke'' događaje (radni ručak Čović-Peković, koji je inicirao mlađi akter), da skrušeno obećam da mi se takvi propusti ubuduće neće dešavati. Mada, komšija NJofra ovo drugo je morao da oceni, po sistemu ''ili na dupe ili na usta'': ''bratiću, da li si ti ikada čuo da je neki vatrogasac prethodno bio evidentirani piroman?'' Iskreno – nisam, ali da za kraj opet dam basket ljubiteljima scenskog turbofolka ideju, stihovima – ''hop, mala bosonoga, kako živiš bez onoga'', za koje mi se NJofra kune da ih je čuo u nekoj poučnoj pesmici…