Lelemud i Penzomud

Nekako nezapaženo provukla se prošlonedeljna izjava legendarnog košarkaškog kouča Svetislava Pešića: “Ljudi koji vode tim, novinari, navijači te proglase za svojevrsnog čudotvorca, a mi u Srbiji smo specijalisti za to. Kad sam dolazio prvi put u Zvezdu govorili su mi: ‘To možeš samo ti, samo ti možeš da digneš Zvezdu’. Sledeća faza je da te stave na poziciju gde ste jednaki, onda počnu da te gaze i za kraj, dobro nameste špic od cipele da te gurnu u blato koliko god duboko mogu…“ Kari je to, po običaju, slikovito a istinito opisao, nema dalje. Povremeno se to dešava u većim klubovima, sad mi se povraća kada se setim epizode iz crno-belih redova, od pre dvadeset i koje godine. Neću o prezimenima, jer su od trojice najvažnijih – inspiratora, trenera i alternativnog kouča – dvojica mrtvi. Naime, uporedo sa treninzima i taktikom za tadašnje finale prvenstva Jugoslavije, odvijali su se i “para“ treninzi u drugoj sali, sa istim igračima a mlađim koučom, silna sprdnja bila je i na samim utakmicama. Epilog – Partizan prvi, inspirator bio i ostao posthumno jajara i spletkaroš, zvanični trener bio i ostao do danas legenda, neoboriva i neponovljiva, alternativni kouč – ništa nije dobio na kvalitetu, tu je gde je, ostaje samo blam. Što reče NJofra Paviljonski – “čega se pametan stidi, tim se budala ponosi“…

Međutim, glavno šenlučenje sa trenerima, igračima, poštenim sponzorima, ljudima dobre volje je – širom Srbije, po “manjim“ klubovima, koji to izgrade u sistem. Pre četvrt veka objasnio mi je kolega Rajko Toroman – “ljudi će sve uraditi da te dovedu, bez ograničenja, a tog momenta kad dođeš još više rade na tome da te oteraju, maksimalno oblaćenog“. Muvajući se tačno četrdeset godina upravo po Srbiji, shvatio sam suštinu. Sve dolazi od jednog čoveka u bilo kom gradu, klubu koji se nametne ljudima oko sebe, a retko su to moralne, intelektualne ili košarkaške vrline. Obično od basket karijere ništa, obrazovanja, neke ljudske širine takođe, najizraženije je – seljačka lukavost, spletkarenje, beskrupuloznost da se, uz korist dakako, ostane na poziciji “prvog čoveka kluba“. Iznedrila su se, shodno vremenu, dva tipa lokalnih vođa – Lelemud i Penzomud. Lelemud je mlad, aktivan na društvenim mrežama, nikad nije odigrao basket isred zgrade, niti ima dva validna svedoka da je dao koš na nekoj tekmi. U svom izvornom zanimanju bledinjav, u društvo retko priman – bez boje, ukusa i mirisa Ali, na vreme se prišljamčio nekoj partijici, upravici, spreman na lizanje čmara, lagarije i svakojake radnje samo da napreduje. Laž je osnova svega, rečju – mediokritet, podguzna muva, tarzančić koji je u ovom vremenu isplivao gore bez ijednog kvaliteta, spreman na sve – “cilj ne bira sredstvo“. Penzomud je stari as, iz pretitovskih sindikalnih vremena, bez tehničkog i ikakvog obrazovanja, sa mnogo iskustva u mutnim radnjama, želeći još koju godinicu ćara. Ušemio se odavno sa ljudima iz KSS-a ili KLS-a, glasačka je mašina za sve odluke koje odgovaraju Beogradu a ne odgovaraju – baš njegovom klubu. Mrzi sve dobro i pošteno oko sebe – trenere, igrače, obrazovane sponzore, omiljenu imenicu muškog roda “evro“ kroz sve padeže menja kao – “evr“. Okupio je oko sebe grupu istomišljenika i plivaju…

Naravno, ima i lepših primera. Prvo kolo Superlige na Dorćolu su igrali Dinamik i čačanski Borac (64:75), a upravo to i jesu timovi koji brišu razne mrsomude. Za samo dve godine rada Dimanik je izgradio imperiju na Dorćolu i tako ovaj kultni deo grada obeležio i basketom. Tu pre svega mislim na više od 300 dece (dobro probrane, selektovane) koji rade pod budnim okom odličnih kouča, napravio se sistem koji prati i prvi tim, sa nekoliko talentovanih dečaka. Osnova svega su gospodin Velibor Jojić i trener Miroslav Nikolić, oko sebe imaju dosta ljudi, svoju dvoranu sa svim pratećim potrepštinama. Jedan zdrav projekat… Čačanski Borac je poslednjih godina u uzlaznoj fazi, pre svega jer je Marko Ivanović (radeći i u Hemofarmu) preneo domaćinsko poslovanje u svoj matični klub, sanirao finansije, u sadejstvu sa iskusnim Raškom Bojićem doveo klub u poziciju razmišljanja o višem rangu. Pobeda u Beogradu bila je devetnaesta od poslednjih dvadeset mečeva, gro sastava čine igrači ponikli u Čačku, naravno, kao i kod Dinamika, velika stvar je klupska dvorana i dvadesetčetvoročasovno basketovanje. Ozbiljan pomak napravili su Vršac i Spartak, dakle – ipak se može, samo bez Lelemuda i Penzomuda…

Počela je Superliga, FMP je zgromio Megu rezultatom 90:70 i tako pokazao kvalitet tima i prednost svoje dvorane. Osnovno pitanje je – može li do pozicije dva? Partizan je savladao Vršac posle dosta muke (NJP – “čupavo iz dva u jedan“), potom je došlo do svađe u svlačionici između trenera DŽikića i kapitena Veličkovića. Dešava se, završiće se sezona, bojim se da posle toga za crno-bele dolazi još jedno sumorno i teško leto. Kad budete čitali kolumnu znaćete rezultat derbija, Crvena zvezda-Partizan. Mada je mogućnost “iznenađenja“ u ovom meču veća nego u bilo kom drugom, zaista je teško savladati Zvezdu, odmornu i osokoljenu odličnim rezultatima. Raduje da su Simanić, Rakićević i Dobrić konačno u prilici da u kontinuitetu zabeleže po petnaestak minuta igre…
Naredne kolumnice i o Evroligi, raduje me da sam “pogodio“ za Žoca i Fener (ništa nije nemoguće, ali tri puta za redom pobediti Fener, dva puta u gostima hhmmmm?), najviše što se igra najbolja ovosezonska evropska klupska košarka. Pozdrav i od NJofre – “bolje se ne saginjati po sapun, može i samo rukama i vodom“…