Leluja kao zastava

Učesnici regionalne, ABA lige, taj uslov (uglavnom) zadovoljavaju, pošto su, godinama unazad, Hemofarm i CZB (do avgusta FMP) nosioci predanog rada sa mlađim kategorijama i redovni osvajači medalja. Beogradski Partizan, kako i priliči standardnom učesniku Evrolige, prati ova dva kluba, a kragujevački Radnički je poslednjih 365 dana mnogo uradio na tom planu. Međutim, stvari stoje znatno tragičnije kada se pogleda četrnaest učesnika seniorske Košarkaške lige Srbije. Naime, samo kraljevačka Sloga ima predstavnike i u Jedinstvenoj juniorskoj i kadetskoj ligi, što raduje, jer se radi o basket centru koji je dao mnogo istinskih asova, a koji na ovaj način pokazuje da se (i bez vidne finansijske podloge) znalačkim radom i entuzijazmom može dosta postići. Kao nekada… Po jednog predstavnika u navedena dva takmičenja imaju Vojvodina i Mega, koji i baziraju seniorske timove na junošama, a raduje da i užička Sloboda ima sastav u ovom juniorskom nadmetanju. Radnički FMP je u sistemu Crvene zvezde Beograd, tako da ispunjava gore navedeni uslov. Posebno brine što čačanski Borac nema reprezenta među juniorima i kadetima, ali – uz dobru, poštenu saradnju – može iz lokalne Mladosti preuzimati darovite pojedince. Još jednom da apostrofiram rad Dobrila Jojića i njegovog stručnog kadra, jer Mladost iz Čačka više sezona ima kompletan podmladak na zavidnom nivou, a ovog proleća bili su treći u Srbiji među juniorima… I – tu se knjiga završava (spala na nekoliko slova?), ostali prvoligaški sastavi (Beograd, Metalac, Tamiš, Proleter, Železničar, BKK Radnički, Smederevo…) pre dolaze u kategoriju Timova, pošto njihov „kvalitet“ počinje i završava sa seniorima. A među navedenim ima i „redovnih“ učesnika Superlige… Kolumnu i počinjem akutnim problemom rada sa mladima, po stepenu važnosti, a o tome (što, pre svega, ide na dušu nas trenera) gde, kako i zašto se talenti „izgube“ na kratkom putu od juniora do seniora – dajem i „svež“ primer: kouč Dejan Mijatović je letos, sa reprezentacijom Srbije do 19 godina, osvojio srebrnu medalju na Svetskom prvenstvu, a od navedenog sastava (ako me informacije ne varaju) – „ozbiljan“ seniorski basket igra samo mlađani plej Cvetković u CZB – iako i on nije uvek u sastavu, ulazi „na kašičicu“ i slično…

Dobro, da pređemo na klupsku košarku, uz zapis da većina reprezentativaca iz Litvanije, po „već viđenom“ scenariju, greje klupu ili leči povrede. Partizan iz Tel Aviva ne dolazi u Beograd baš sa „osmehom od uva do uva“, ne samo zbog očekivana dva poraza od Makabija, nego zbog igre: bez šanse da se postigne 70 poena, sa 39 izgubljenih lopti u 80 minuta, odnosno problemima u napadu na bilo koju agresiju i udvajanje, kao i usku igru („pun reket“) protivnika u odbrani, oko Pekovića i Raduljice pre svega. Naime, mislim da je bitna razlika ova dva tima – kvalitet spoljnih igrača u tehničko-taktičkom smislu, odnosno u igri „jedan na jedan“, gde akteri Makabija (ne samo Papalukas i Farmar) lako probijaju direktnog suparnika, ili rešavaju „dva na dva“ i složenije situacije… Uopšte, sa pooštravanjem sudijskog kriterijuma i „favorizovanjem“ kreacije nad snagom, uloga mislećih bekova izbija u prvi plan. Zbog toga, pošto ima Dijamantidisa, Kalatesa, Jasikevičijusa i Logana na pozicijama „jedan“ i „dva“ (uz Batista, Sata i ostalih „dobrih deset“ igrača) – smatram Željka Obradovića i njegov PAO vidnim kandidatom da ponovo igra finale Evrolige početkom maja… Naravno, crno-beli dobro rade, doći će – kad bude najvažnije – stvari na svoje mesto. Nego, brine me nešto drugo: kao da počinje nekakva (pre svega medijska) strka i blago nepoverenje u trenera Jovanovića, što je van pameti posle tri titule prošle sezone. Nisu dobre ni izjave tipa „grupa smrti“, „najmanji budžet“ (ja: „igrač zvani Budžet još nije postigao nijedan zvanični koš„), „svaka pobeda u Evroligi je malo svetsko čudo“ (Valter: „da li je, u tom slučaju, trijumf Šarloa u gostima nad Efesom srednje ili veliko čudo?“), najmanje zabrana ulaska novinarima dnevnog lista Alo u dvoranu i tako dalje. Ne vidim bitniji razlog za nervozu, treba se okrenuti ovonedeljnoj utakmici sa belgijskim predstavnikom i zabeležiti dva boda…

Crvena zvezda Beograd zaledila je na „minus 40“ omaleni Zlatorog, koji još uvek nema pobede (a kad će i da li će – ne znam), uz atraktivnu igru. Evo samo nekih impresija: još uvek u traženju igrača i njihovih uloga (barem 15 pojedinaca je bilo na terenu u pet kola), konačno Lešić (beše pozicija „tri“ ili „četiri“?) i Nikolić u igri, potrebno strpljenje u definisanju „modela igre“, Nedović, Milutinović i Subotić se ističu, Adam Morison odličan u dve pobede, u nekim porazima (recimo u Podgorici) pružio je role za trenutni zaborav (Njofra: „Komšo, ne sviđa mi se previše kako pleše, nekako mi, onako dugokos – leluja po terenu kao zastava!“) i tako dalje… Nije mi se, lično, dopala ni izjava o zabrani gostovanja, saradnji CZ, CZB i Radničkog FMP na SOS kanalu, ili kako već, nisam zalazio u detalje, jer mislim da je Crvenoj zvezdi Beograd data dovoljna medijska pažnja u odnosu na prikazano, a prevelika u poređenju sa kragujevačkim Radničkim i vršačkim Hemofarmom, recimo. Upravo sad i sam (nesvesno?) pravim istu grešku. Mada, pametno kaže naš narod – „zla godina vuka na svašta natera“…