Košarkaška Evroliga, tačnije grupa E, više liči na krvavi horor nego na rutinsku četvororočlanu skupinu gde su za osam najboljih unapred bili određeni Barsa i PAO.
To vam je kao kad sa suprugom, posle pet godina pauze, krenete u bioskop da pogledate nešto domaće, da se nasmejete i opustite, pošto ste zabrljali i zaboravili ženin rođendan, a na platnu, kad se pogase svetla, osvane rimejk Sto naj-ubica, gde čuveni Džek Trbosek zauzima skromno sedamdeseto mesto … E, Partizan i Marusi su uglavnom tome doprineli sjajnim partijama, mada moram da priznam da je Panatinaikos i u toj čorbi mirođija, sa tri poraza iz isto toliko kola. No, posle prvog kruga upravo naš šampion, pomenuti Marusi (u osam dana pobedio Panatinaikos, Olimpijakos i crno-bele!?) i poljski Prokom sa po dva trijumfa, daju nadu basketu da Evroliga ne (p)ostane takmičenje velikih budžeta, već nadigravanje sa loptom pet na pet. Finansijsku situaciju našeg predstavnika dobro znamo, jer opravdanu jadikovku čujemo pred svaku utakmicu, a ja raspolažem podatkom da je igračima Marusija, koji takođe skoro nisu videli žutu banku, „sa vrha“ obećano da sigurno dobijaju svoj novac – samo se ne zna kada, nijedan datum nije u opticaju… Manje pobeda od pomenute trojke imaju, recimo, Real, Efes, Unikaha, Kaha Laboral, PAO… tako da pada u vodu tvrdnja da gomila evra čini sve. Novac obavi dosta, iskreno, ali ne može da ubaci trojku kad treba, recimo, a još manje slobodno bacanje na nerešeno, sekundu pre kraja… Inače, Marusi i Partizan odigrali su meč za hitni zaborav, nešto poprilično ružno, gde ima puno negativne statistike: Marusijeva dva poena u drugoj četvrtini, ukupno 40 koševa oba tima za poluvreme, Partizanovih 49 koševa uz 3 ubačene trojke iz 22 pokušaja i tako dalje. Uz očekivani pad u igri naših momaka i činjenicu da Partizan i dalje ima zdravo realne šanse da prođe u osam najboljih, pominje se tendenciozno suđenje koje, pošteno, i nije bilo na najvišem nivou. Međutim, mislim da sumarna ocena arbitara treba da dođe vrlo oprezno i na kraju, kad se saberu oba tasa na vagi, kad je emocija minimalna a racio maksimalan, kad se može videti učinak italijanskih i slovenačkih sudija, na primer… Naravno, u drugom delu Evrolige procenat pobeda gostiju iznosi skromnih 25 odsto, dok je u prvom krugu bio čak 40 procenata. Objašnjenje treba tražiti u izjednačenosti 16 preostalih timova, velikom ulogu i još većim apetitima, mini ligi od svega šest utakmica, gde poraz kod kuće obično vodi direktno u provaliju i nepovrat. Zato su i tenzije i pritisci na arbitre veći, igra se sa više kontakata i faula, samim tim kudikamo sporije, opstrukcija igre, odnosno želja da se ne igra tečno već da se utakmica secka je dominantnija, što se vidi i po sve više rezultata ispod 80 datih poena…
Snežni vikend bio je košarkaški osvežen tradicionalnim (treću godinu za redom) kvalifikacionim turnirom Evrolige za juniore u tri hale FMP-a. Naime, svake godine igraju se turniri u Rimu, Londonu, Barseloni i Beogradu, čiji pobednici će se i 2010, u prvoj polovini maja u Parizu nadmetati za titulu juniorskog klupskog prvaka Evrope. Ovaj odlično organizovani basket samit pokazao je nekoliko stvari, za koje stručnjaci uglavnom znaju: talentovanih dečaka, pre svega iz Srbije, ima zaista puno, na svim pozicijama, ali je individualna pre svega tehnička, ali i taktička obučenost momaka, inicijativa, finta, želja za nadigravanjem – ispod proseka. Igru nose nabildovani dečaci bez ideje, igra se seniorski, industrijski basket na snagu, sa puno programiranih akcija, na mali rezultat (jedna od najbitnjih utakmica završena je rezultatom 58:56), uz budnu pažnju sektaški organizovanih roditelja, menadžera svih fela i kvalifikovanih lovaca u mutnom, košarkaških „sveznalica“ koji uvek pre mirisa dobre igre i napretka igrača osete – miris novca. A za decu i njihov dalji razvoj, za pedagogiju – malo koga je briga. Čim se utakmica završi, svi jurnu, kao pri otvaranju hipermaketa, po svoj primerak statistike, da vide tzv. indeks uspešnosti (svog kućnog ljubimca, podrazumeva se), koji je jedini od svih statističkih parametara podložan diskusiji i blago rečeno relativan, a koji što pre, po meni, treba ukinuti jer će pokvariti još ovo malo pravog basketa što nam je ostalo u Srbijici… Šteta, na planu omladinske košarke se, pre svega selektor Dušan Ivković, ulaže ekstremni napor i boljitak bi trebao da bude barem na vidiku. Da li je?
Beograd ima nešto što mora čuvati kao zenicu oka svoga: derbi između Partizana i Crvene zvezde, koji treba ponovo dići na nivo svečanosti, dan kada iskreni navijači slave, a ne dan koji se koristi za izliv besa i viška negativne energije. Ovaj rukopis otišao je u slog pre okončanja sinoćnjeg, 197. derbija. Prvi je bio 1946. godine, a do poslednjeg meča Partizan je imao više uspeha, 107 pobeda naspram 89 radosti crveno-belih. Osećam u košarkom omamljenom telu neizvestan meč i kvalitetan, lucidan basket, pre svega zbog toga što oba takmaca, uostalom kao i FMP, igraju izvanredno u Evropi, sa vidnim usponom forme. A, tokom domaće super lige i do novog (starog?) šampiona države, večiti derbi će izvesno preći brojku od 200 utakmica. Malo li je?
P.S. O završnici domaćeg Kupa Radivoja Koraća, koja se, sada već tradicionalno, od četvrtka do nedelje igra u Nišu, lukavo ćutim i ništa ne pišem niti zborim unapred (a verovatno ću se praviti zaboravan i unazad), zato što se moj tim, Radnički Basket, u četvrtfinalu sastaje sa goropadnim Partizanom!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.