Menjam trenera, neću valjda sebe

Međutim, postoje trenuci i događaji koji su lepa prilika da se ništa ne kaže, da se ćutanje suprotstavi verbalnoj agresiji, koja je odavno na ovim prostorima prešla svaku granicu (davno zaboravljenog) lepog ukusa. Jedna od šansi za apsolutnu tišinu je i svakodnevno raspredanje o sada već bivšem treneru CSKA Dušku Vujoševiću (uzgred, ne znam da li su komičniji oni koji ga neumereno brane, ili oni koji ga isto tako napadaju). Prvo zbog toga što sam, ne tako davno, u dva navrata pisao o toj nezadatoj temi, a drugo što u otkazima trenerima ne vidim ništa lepo, ali ni novo… Moj komentar relativno je kratak: dobar trener ima mnogo mana, a loš samo jednu – ne valja!

Kad smo već kod olakog igranja sudbinama trenera (čitaj: ljudi), verovatno niste znali da su tim srpskog prvoligaša Crnokose, iz omalenog ali simpatičnog Kosjerića, cementom poprilično obezbeđenog, za prvih devet kola sa klupe vodila – čak tri trenera!? Posle trećeg, uz jednu pobedu (Mega Vizura u Beogradu) otišao je Dragan Vaščanin, a posle osmog kola (trijumf nad Superfundom na Novom Beogradu) ista sudbina zadesila je i Pecu Jaćimovića. Trenutno je na užarenoj stolici kolega Aleksandar Icić (startovao pobedom), kome želim baš mnooogo sreće, da ne bude kao onomad u Valjevu opet neka „šok terapija“ pred izlazak ekipe na teren. Sad, jasno mi je da onaj ko plaća bira podanike, ali nemoguće je da baš niko nije po volji. Ili, ako je tako, gospodo zašto birate uvek „loše“ trenere. Divim se podvigu Crnokose i ulasku u naš najviši rang, pod komandom Duleta Radovića (da li je on bio dobar?), ali… Pošto sam uplovio u vode Košarkaške lige Srbije, još jedna zanimljivost je na pomolu. Naime, petkom predveče RTS prenosi, ne znam po čijem nahođenju i proceni, po jednu utakmicu, koja bi, valjda, trebalo da reprezentuje sve dobro što se u ovom takmičenju odigrava. Međutim, matematičkim putem došao sam do toga da je srpska publika gledala sedam od četrnaest timova (najviše Tamiš i Superfund), što i nije neki problem, da se među sastavima čije umeće Srbija nije gledala ne nalaze i ponajbolji, odnosno ekipe koje imaju zavidne šanse da igraju u Superligi (FMP, Metalac, Mega i Napredak, na primer). Mada, bolje je to opisao moj prijatelj Rale Bojić, trener čačanskog Borca, kada je posle utakmice u Novom Sadu (Vojvodina – Borac 58:60) rekao: „Srećan sam zbog pobede, ali me je pomalo sramota što je ovu utakmicu gledala čitava Srbija…“ Izjava polusezone, nema šta. Sad, ima tu mnogo pikanterija i nepravilnosti po nižim ligama, kad prikupim dovoljno materijala pisaću i o tome (jer to šira košarkaška populacija ne zna, pošto ih ne zanima ništa ispod NLB takmičenja), ali nije loše da se mešaju u svoj posao i oni koji su za to pristojno plaćeni…

Dobro, Partizan je u Evroligi uhvatio ritam, čini se da je nadomak Top 16, petu godinu zaredom. Svetislav Pešić veoma brzo prezentovao je svoj nesporni kvalitet, ovoga puta pobedom nad četom Željka Obradovića usred Atine i tako potvrdio da nema neranjivih, kao i da je nivo ovog takmičenja poprilično izjednačen. Nego, na kraju, hteo sam koje slovo da kažem o dvomeču srpskih regionalaca. Naime, u petak je Crvena zvezda, pobedom na „neutralnom“ terenu u Pioniru nad jakim Hemofarmom (77:73), napravila nešto za šta bi pojedini mediji, da im srce navijački lupa za ovim timom, rekli da je bar „čudo neviđeno“. Ovako, okarakterisaćemo je kao „važna pobeda“ koja poljuljanu Zvezdu pridiže iz mrtvačkog sanduka. Lepa igra, Nedović 25 a oporavljeni Drča 16 minuta na parketu. Hemofarm je, te večeri u obrnutom smeru, još jednom dokazao koliko je važan pristup utakmici i – šut sa distance (3 od 21 za tri poena)… A Radnički i Partizan odigrali su sjajan meč (89:85), gde je domaćin pred 4.000 ljudi, pametnom i preciznom igrom naneo peti poraz Partizanu a uknjižio sebi četvrtu pobedu, isto koliko imaju i crno-beli. Medijske euforije nije bilo, mada je trebalo fenomen iz Šumarica podebljati, ali… Uglavnom, Partizan je (posle Popovića i Lafajeta) doveo i trećeg pleja Džerelsa, duboko uvereni u princip „treća sreća“, koji do sada, uglavnom, nije bio na snazi… O izjednačenosti na Jadranu govori i podatak da vodeći (slovenačka Krka, sa sjajnim trenerom Džikićem, koga je zasad malo ko pomenuo, valjda zato što retko pravi „čuda“) i dvanaestoplasirani tim dele – jedva dve pobede!