Može li šest u četiri, bez ostatka?

Ovo je, ako mi sećanje nije varljivo, kao i mnogo šta na ovim prostorima, peta redna godina da crno-beli prođu barem prvu fazu Evrolige, što nije uspelo ni mnogo većim klubovima na starom kontinentu. A kritičari „dobrih namera“, čiji se broj poslednjih dana rapidno povećava, kao i priučeni analitičari – voljno, ostav, sikter… Od, uslovno rečeno, naših predstavnika, takmičenje nastavljaju tri ponajbolja trenera (Ivković, Pešić i Obradović) sa svojim klubovima, kao i deset srpskih igrača, od kojih su devetorica (što posebno raduje) članovi reprezentacije, a siguran sam da će i Milovan Raković, sjajnim partijama i minutažom u Sijeni, biti na prvoj prozivci Dušana Ivkovića, negde krajem juna. Možda se u sastavu nađe i Igor Rakočević, koji je napravio redak podvig: po treći put je najbolji strelac ovog elitnog basket nadmetanja, što znači da (u trideset i trećoj godini) još uvek nije za staro gvožđe, odnosno da će oproštajna utakmica biti tek za tri-četiri sezone…

Sad malo da se bavim regionom, tačnije posrnućem dva nekadašnja jugogiganta. Naime, Crvena zvezda i Zadar su u fokusu javnosti ne zbog dobrih igara, trofeja, majstora ove magične igre, već zato što se bore za TRINAESTO, PRETPOSLEDNJE mesto. Hoću nešto da kažem i o balkanskim naravima: svima nam je kao žao i hteli bi (barem virtuelno, nekim prenosom energije na daljinu) da pomognemo, a u stvari STABILNA dvotrećinska većina uživa u nečijoj nemoći, bilo zbog urođenih, karakternih, bilo zbog stečenih, navijačkih osobina… Mada, nepobitna je istina da, svako zbog svoje lepeze razloga, oba kolektiva igraju daleko ispod očekivanja, da ne kažem traljavo. No, tabela je matematički i faktički najmerodavnija, a ona kaže: na tri kola pre kraja, oba tima imaju po sedam pobeda (Zvezda u petak savladala kod „kuće“ Široki a Zadar, takođe kao domaćin, zagrebačku Cibonu), a u tom slučaju u prednosti je – Zvezda. E sad, poslednje kolo igra se već 15. marta, tako da će brzo rasplet, ali se čini da će crveno-belima i njihovom treneru Mihailu Uvalinu biti potrebna najmanje još jedna pobeda. Može da ih raduje bolja igra i tu da traže svoju šansu, a nikako u, recimo, izjavi Ivana Velića, stratega Širokog, da u poslednjem kolu kod kuće „neće pustiti Zadra“. Ne zato što sumnjam u, daleko bilo, poštenje i karakter uvaženog kolege, već zato što me muče dve stvari. Prvo, da li Široki realno može da pobedi Zadra (koji ima solidan tim uz dva izvanredna stranca), jer lično dumam da Široki ništa nije bolji od ova dva paćenika o kojima pišem, samo je na vreme obezbedio opstanak… Drugo, što nije dovoljno da Velić želi i priprema momčad za pobedu, jer on ne igra, poene treba da daju neki drugi, Velić se odavno nije upisao u strelce (možda samo na nekom basketu tri na tri)…

E, jedva sam dočekao, sad dolazim na teren obećanog, odnosno bavim se mogućim zbivanjima u domaćoj Superligi od osam timova (Partizan, Hemofarm, Radnički, Zvezda, FMP, Beograd, Metalac i, biće, Mega Vizura), koja počinje 23. ovog meseca, a trebalo bi da se okonča najkasnije 11. juna… Prvo što pada u oči je učešće čak pet beogradskih klubova (62,5 odsto), odnosno da će se, uslovno rečeno, takmičenje odvijati na 140 kilometara daljine. Toliko o razvoju basketa u Leskovcu i Nišu, pre svega, a zatim i Novom Sadu, Kruševcu, Subotici i tako dalje… Drugo, poželjni prolaz u regionalno nadmetanje ostvariće četiri prvoplasirana tima u brzopoteznom (oko 80 dana, „samo“ 14 utakmica plus razigravanje za prvaka) šahovskom, skoro cuger-prvenstvu… Treće, po meni najznačajnije, sastavi će biti jači igrački, ujednačeniji i svaki od osam učesnika imaće po koju pobedu nad regionalnim ligašima! Četvrto, što me najviše i brine, jeste eventualna /ne/regularnost šampionata, izazvana prevelikim željama, pritiskom na sve učesnike (a posebno arbitražu), ne biranjem sredstava da se ostvari cilj, što smo prethodnih godina gotovo redovno viđali, da se ne vraćam na neslavna dešavanja…

Ali, da pođem redom, odnosno od Partizana, biće i nadalje jedinog prvaka u 21. veku. Pretpostavljam da će se pojačati plejmejkerom sa srpskim pasošem i da neće imati prevelikih problema da se dokopaju prvog mesta. Prvo kvalitetom, sistemom, logistikom, a drugo – zato što retko koji klub od ostalih sedam (možda samo Hemofarm?) razmišlja o tituli, jer su svi u svojoj ujednačenosti okrenuti – „barem“ četvrtom mestu koje vodi na Jadran… Hemofarm, po meni, ne bi trebao da ima većih poteškoća sa drugim mestom, ni po jednom osnovu, iako su mu se (barem) Radnički i FMP opasno približili, što će dati takmičarsku draž ovom prvenstvu. Dakle, Kragujevčani, posle dve izvanredne godine u NLB-u i nisu više u domenu iznenađenja, već pre pozitivne konstante. Njihov niz uspeha može da se nastavi triom Nikolić-Marković-Aleksić, jer imaju izvanredan par plejmejkera, u najboljim godinama, kao i trenera koji je više od toga, jer su njegova prava u klubu mnogo veća, a njegova harizma i znanje to i zaslužuju. Dalje, mnogo puta su dokazali da važne, utakmice sa „velikim“, igraju najbolje, široko, sa barem četiri igrača izvan linije za tri poena u napadu. Ne treba zaboraviti, što važi i za ostale učesnike, da se svaki tim do 20. marta može pojačati (ili oslabiti?) sa dva igrača… FMP je i do sada pokazao (Kup Radivoja Koraća) da je najmanje ravnopravan takmac ostalim sastavima, ako ne i bolji, a ne sumnjam da će se (osim u stručnom delu) i igrački pojačati. Bilo bi iznenađenje, pogotovo ako Crvena zvezda (što joj ne želim) ne bude stekla to pravo, da se tim iz Železnika ne plasira u NLB ligu… Valjevski Metalac treći put uzastopno domodao završnice i čini da se da će ove godine biti najkonkurentniji, iz nekoliko razloga. Prvo, ima odličan tim koji sa dva pojačanja, u koja ne sumnjam, može, pogotovo pred dve hiljade ljudi, pobediti bukvalno svakog. Drugo, čini se da su finansijski stabilni, a da su logistički iskusniji (da ne kažem pametniji) nego ranije. Uz potrebnu dozu sreće – evo ih na pragu ostvarenja sanjanog… Ako kažem da se OKK Beograd neće preterano „gurati“ da uđe u četiri, onda ih hvalim, a ne potcenjujem. Naime, radi se o timu koji vodi jako pametnu politiku, zna gde mu je (pre svega finansijski) mesto i nije mu „zinulo dupe“ za prevelikim zalogajem. Iako, trener Marko Ičelić, koji je mera svih uspeha poslednjih četiri-pet sezona, ima na raspolaganju dobar sastav, koji će verovatno biti još i jači i može (kao na nedavnom Kupu u Železniku) igrati na jednu loptu sa većinom protivnika… Na kraju, nikad se ne zna čija će pobeda, recimo, indirektno doneti radost nekom drugom klubu? Idemo dalje, do Zemuna i Mege, za koju takođe ne mislim da će iz petnih žila zapeti da uđe u regionalnu, ali… Strašno mlad sastav, dobro balansiran i vođen rukom Vlade Vukoičića, bio je pravo osveženje u Ligi Srbije, a ako zatreba može biti i nepobediv, barem na svom bunjištu!? Kako i zašto? Pa lepo, sastav neće biti tako mlad, ali će biti jako moćan, ako uz Milisavljevića na pleju bude igrao, primera radi, Dejan Milojević (koji je registrovan i trenira) pod košem, uz još dva tamnoputa igrača na potrebnim pozicijama. Uz hrpu mladih koji mogu da trče, pomažu, uče… Jer, da se ne lažemo, ovaj tim se već zvao Mega Hrana, Mega Vizura, pa što, jednog dana, možda ne bi bio i Mega Star, na primer. Ali, strpimo se svi malo, sigurno je da ćemo videti možda i najjače izdanje Superlige, što će dobro doći kao reanimacija domaće košarkice… Ne, nisam zaboravio Crvenu zvezdu, već sam je ostavio za kraj zbog njenog neizvesnog statusnog položaja, o čemu sam i previše pisao. Prvo, Zvezda ima sasvim korektan sastav koji, u varijanti da stekne pravo ponovnog učešća i fenjer ostavi Zadru, uz dva pojačanja (domaća, već izabrana?) ima barem 51 odsto šansi da se plasira u četiri. Drugo, i ako (daleko bilo, puj, puj…) bude poslednja u Jadranskoj – mislim da će se isto pojačati, još žešće napadati polufinale, da dokaže gde joj je mesto, a tu je, za svaki slučaj možda i neka „fuzija“, ili dozvoljena „pomoć prijatelja“, nikad se ne zna. Najmanje verujem u treću mogućnost, a to je „specijalna pozivnica“ Romana Lisca i „usidrene“ družine crveno-belima, jer bi time sami sebe urušili i išli u prilog mnogih koji (sa pravom?) misle da ta Liga treba što pre da se raspadne, posle deset godina postojanja… Eto, sad vam je jasniji naslov ove kolumne, više matematčki nerešiv, a to je, zaista, kako udovoljiti svim, gigantskim apetitima, pre svega ljudi koji vode domaće klubove i šest (a biće i sedam?) timova smestiti na prva četiri mesta?