Nadogradnja i razgradnja

Do kraja ima još osam kola, ali igre Metalca i posebno Partizana ne teraju osmeh na lice. Mada, iskreno, možda će to i ubrzati odluku u nečijim glavama da se posle petnaestak godina ozbiljnije pristupi demontaži Jadranske i formiranju nacionalnih takmičenja…

Pisanje o Crvenoj zvezdi pipav je posao, pre svega zbog prekomerne sujete i bahatosti u (po)jedinim glavama, tako da se lako može fasovati ukor pred isključenje, obilata pljuvačina, da ne pominjem nešto gore. Recimo, što je za neke ušteda para, za mene je trošak, pa ne možemo da se složimo. Sad i Mekel potražuje cirka 150.000 evra, pa ako otpremnina bude niža (naći će se i njemu neki „defekt“) – uštedeo je klub. Da ne bude na kraju, po konačnom obračunu, da su desetorica novopridošlih u CZ platiti klubu da igraju?

Ipak, pokrenuću neke nedoumice. Prvo, u medijima se podosta pisalo o porazima protiv Efesa i Cedevite, uglavnom plošno, navijački, a meni nije drago što sam predvideo skraćenje minutaže (ili uloge i slobode u igri) Rebiću, Dangubiću, odavno Tejiću, sada i Guduriću, indirektno Joviću i Simonoviću, Simaniću koji je u civilu… Micić i Kinsi povlače za sobom i četrdesetak minuta provedenih na terenu, pa trener 200 minuta nanovo raspoređuje (ili raspodeljuje), što je bolan posao i za njega i za igrače, posebno što vreme nije saveznik. Na kraju, ni to redukovanje minutaže nije problem, da se pomenuta sedmorica ne nalaze na spiskovima selektora Saše Đorđevića.

Drugo, poslednja dva minimalna poraza u prvi plan, kao dežurne krivce, barem kada su u pitanju mediji i plaćeni botovi, stavljaju trenera i Stefana Jovića. U grupi kritičara je i komšija Njofra (koji, pre svega zbog crno-belog valjanja po blatu, izgleda kao da je lečen u Hagu) – „bratiću, da Miki Maus nije pravio misterbinovske gegove možda bi pobedili barem jednu tekmu!“ Ne prihvatam napade na kouča CZ iz jednog praktičnog razloga, Zvezda je „živa“ i konkurentna u sva četiri nadmetanja, igraju dobro, protivnici su jači nego do sada, primetan je napredak igrača. Vidim da kouča ne da ni NČ („baš neću da ga smenim“, čitaj dalje, a mogu kad hoću), mada to više shvatam kao demonstraciju „meke moći“. Zato Kinsiju (pre)poručujem da što pre promeni broj na dresu, „jedinica“ je ooodavno zauzeta… Nego, čude me (orkestrirani) napadi sendvič komentatora na Stefana Jovića, motora i duše ekipe, pa se pitam – da se i tu ne radi o nečijoj sujeti? Direktno, Jović je najviše „izgubio“ dolaskom pomenutog dvojca, jer i Micić i Kinsi puno igraju sa loptom, pa se redukuje tandem igra Jović-Cirbes. Ne mogu oba pleja istovremeno da budu na parketu (pošto su tanji sa šutem), dok Kinsi direktno neutrališe Gudurića i timski ofanzivni blok…

Treće, ne baš direktno u vezi sa temom, neće biti valjda da legendarni Moka Slavnić nije ništa u pravu, iako i ja nalazim da je ponekad direktniji i ličniji, posebno kada je reprezentacija u pitanju. Pročitajte pažljivije njegove opservacije o Zvezdi, načinu vođenja kluba, menadžerima i sukobu interesa, ima niz zanimljivih detalja, barem za desetak minuta razmišljanja.

Četvrto, a suštinski najbitnije, samo retki znalci osete kada je tim ukomponovan, kada ga ne treba „pojačavati“, a mislim da je to bilo završeno pred dolazak Micića i Kinsija, inače odličnih igrača. Jer, menja se utvrđeni ritam igre, uloge u „predstavi“. Na Milera, koji je atipičan igrač, koji voli da šutira u prvim sekundama, po svom nahođenju, koji ispada iz timske i odbrane i napada, dolazi Kinsi koji isto tako igra (iskoristljiviji je u defanzivi, kada hoće), a imamo i Gudurića koji je blic-napadač. Rebić je sjajno dograđivao minute bez Jovića, jer je odličan šuter, maksimalno u sistemu u oba pravca i tako dalje. Odnosno, smanjio se procenat ekipne, a povećao individualne igre, mada to može da donese boljitak, ali je i pitanje vremena. No, kad pomenuh Nikolu Rebića, moram da priznam da me je pozitivno iznenadio granitnom psihom i karakterom. Malo ko bi izdržao toliko sedenje na klupi, zatim odličnu igru u teškim mečevima Evrolige, sada opet klupicu. Problem je minutaža i što će uskoro napuniti dvadeset jednu godinu, a možda će trener (ili ko već odlučuje o tome) krajem juna odlučiti da „nije više za nas“…

Sad bi, po nekoj logici, trebao koje slovo da potrošim na Partizan, a ne mili mi se, i igra i saopštenja postali su im sterilni. Više me zanima kako to da su ispali (barem moralni) pobednici ljudi koji su većinski i doveli do ovakvog stanja? Otkud drvlje i kamenje na Božića, Berića i Pekovića bez obuhvatnije analize pada u dubiozu, koja je počela davno, najmanje pre dve, tri godine? Treba gledati šta se može spasiti, odnosno shvata li neko da se na terenu teško može izboriti učešće u ABA koncernu i naredne godine… Ali, ostaviću to pametnijima od sebe, da okončam kolumnicu jednom od Njofrinih omiljenih izreka, koju iz poučnih razloga ponavljam u polugodišnjim vremenskim razmacima – „biku ne prolazi sa prednje, konju sa zadnje, a budali ni sa koje strane“…