Najbolji je razlog najjačeg

Četiri srpska kluba krenula su, manje-više, očekivano… Partizan je silovito ušao u pucanj, sklon sam da kažem da bolji početak ne pamtim. Naravno, u pravu je Vlada Jovanović kada spušta „euforičnu loptu“ na zemlju, čekajući i ovonedeljna dešavanja u (nikad jačoj?) Evroligi… Naime, crno-beli su, ranije nego obično, oformili tim uglavnom od ekstra kvalitetnih domaćih igrača i može se desiti, posle iks sezona, ukoliko i Milan Mačvan pristigne u Humsku, da samo plej Ejsi Lo bude „stranac“. Ovo, u principu, znači da se tim brže uigrava na terenu i van njega, pošto se akteri jako dobro međusobno poznaju, i adaptira na zahteve kluba i trenera… Treća stvar koja može biti „novina“, upravo proističe iz kvaliteta tima, pre svega čudesnog centarskog trija – Peković, Raduljica, Katić. Naime, da bi se njihov poenterski udeo sveo na ispod pedeset koševa – odbrane moraju biti ekstremno uske, što na povratni pas daje mogućnost spoljnim igračima da poentiraju (deset trojki u Zagrebu), a Milosavljević (vidno opušteniji i bolji nego lane), Čakarević, Anđušić, Božić, Kecman, Lučić i (nadam se) Mačvan – imaju dobru ruku. Sa Janom Veselim izgubila se energija „letenja“, ali se dobilo na šutu, a skok pod oba koša kao radni zadatak, uz odbranu i kontru – velikim slovima upisani su u Partizanu, kao etalon, nešto što se podrazumeva. Hoću da kažem da će šut sa distance i individualna kreacija biti prepoznatljiviji nego do sada…

Kragujevački Radnički i pored teškog rasporeda – igra dobro, na putu je da napravi korak napred u odnosu na dve protekle sezone. Uklapanje novih igrača uvek je bolno i dugo, potrajaće barem do januara meseca. Stožer „projekta“ (iako ne volim da upotrebljavam tu reč, osim u arhitekturi) svakako je Miroslav Nikolić, iskusni trener, sa svojom harizmom i atipičnom, ali modernom i primenljivom filozofijom košarke. Njegova leva i desna ruka biće, svakako, Miljan Pavković i Stiven Marković, napadački razoran par „organizatora igre“. Naime, povratkom Markovića ostvarena je i (alternativna) pobeda nad Crvenom zvezdom Beograd, koja je takođe htela ovog igrača u svom jatu… Vršački Hemofarm izgledao je najranjiviji, ali se potvrdilo pravilo da se dobri, dugo građeni sistemi – ne ruše tako brzo i lako. Dve pobede u Milenijumu, osim potrebne doze samopouzdanja, vode ih u mirnu bodovnu luku. Trener Lukajić odlično barata kormilom tima, mada se čini da pomalo preteruje sa isticanjem „mladosti“ ekipe, jer je za krompir i pasulj važno da budu mladi (zbog dužine kuvanja), a košarkaši – valjaju ili ne valjaju…

Konačno, Crvena zvezda Beograd pokazuje očekivane oscilacije, češće posećuje doktore za dečije bolesti… Nekoliko stvari tu bode oči. Prvo, tim je u formiranju i imam (varljiv?) utisak da Bojan Popović nije poslednja pridošlica, da će tu biti još pretumbacija. Trenutno, Popović, Čović i Cvetković su na poziciji „jedan“, a može biti da se najmlađi ne naigra ove sezone. Plastično je to objasnio komšija Njofra, koji je konačno završio sa spremanjem zimnice: „videće teren kao i svinja nebo“… Nedović je prebačen na poziciju „dva“, mada ostaje pitanje šta mu je prirodnije u igri, pošto je očigledno da ga lopta vuče i bez nje se pretvara u posmatrača. Spolja su Milutinović, kome je ovo poslednja sezona da se digne iznad kvalifikacije „dobar igrač“, Lazić koji počinje da dribla više od jednom u napadu, zanimljivi Adam Morison – od frizure, reakcija na kontakt i suđenje do genijalnog šuta (za sada samo na domaćem terenu) i iste takve igre u odbrani. Naime, čini mi se da, blago rečeno, ne zapinje u defanzivi, da ga (opet Njofra) „obilaze kao ivičnjak, ili spomenik neznanom junaku na Avali“. Mada, kada ga je trener Pešić pohvalio upravo za taj deo igre protiv Olimpije – kupio sam u nedelju tridesetak dnevnih novina, da vidim da li svugde piše isto. Piše… Adekvatan potencijal imaju i Ilić, Popović, Subotić, Radetić… Dilema je (ili, možda, nije?) Lešić „tri ili četiri“, gde svoje mesto traži Marković, jesu li u rosteru Nikolić, Vasić i tako dalje… Brine prosečno 90 primljenih poena, kao i velike rezultatske oscilacije, ali – treba poslušati kouča Pešića i ostaviti vremena timu za rad i nadogradnju. Mada, iskreno, ime CZB (za razliku od FMP) privlači kud i kamo veću medijsku pažnju, ali i svakodnevno skeniranje u oba smera, posle pobeda i poraza…

Pratim i zbivanja u Košarkaškoj ligi Srbije. Prošli petak gledao sam meč u Železniku (Radnički Basket – Smederevo 85:79) i moj „utisak nedelje“ (pored dobre igre oba tima, novajlija u KLS) je – 65 odsviranih ličnih grešaka na obe strane i čak 84 izvedena slobodna bacanja, uz trajanje utakmice barem dvadesetak minuta duže od uobičajenih normi (126 minuta, 40 igre i 86 stajanja i „blejaže“)! Znam da je direktiva iz „evropske centrale“ da se strože kažnjava nesportsko ponašanje aktera (pljušte tehničke) i da se zaštite napadači od igre rukama, što srdačno pozdravljam – ali u svemu treba naći meru. Ili, što reče vispreni Valter, misleći na arbitre – „razlog najjačeg uvek je najbolji“….