Najezda BMZ-ova

Naime, na prvenstvu Evrope u Bilbau, mlada reprezentacija Srbije (posle pobede od 10 razlike nad Rusijom, usledili su neočekivano visoki porazi – 85:60 za Crnu Goru i 102:80 za selekciju Slovenije) takmičiće se sa Litvanijom, Hrvatskom i Austrijom za plasman od 13. do 16. mesta, s tim što dve poslednjeplasirane reprezentacije iduće godine neće „plesati“ u A diviziji. Još detaljnije – ako ne pobedi Litvaniju, mlada repa biće prva od svih muških mlađih selekcija Srbije koja će nastupiti u evropskoj B grupi (što je isto za ljude i što ne smatram „smakom sveta“, već više „paljenjem alarmne lampice“)…

Sad, pošto imam nešto malo iskustva u radu sa tom generacijom, znam nekoliko strašno bitnih detaljčića: prvo, sigurno da je odsustvo Dejana Muslija na centarskoj poziciji oslabilo sastav (ili, možda nije?), iako se radi o momku koji se poslednje dve godine samo sporadično, na nivou slučajnog uzorka, bavio svojim poslom (PUB razlozi, Povređen-Uvređen-Bolestan). Drugo, sa izuzetkom Nedovića i Anđušića (samo u Superligi) ostali momci ili nisu previše nastupali za svoje sastave, ili su igrali u uslovno rečeno slabijim ligama i timovima. Posebno zabrinjava forma Branislava Đekića posle odlaska Duška Vujoševića iz Partizana: bez minutaže, pozajmljen Mega Vizuri za završno srpsko takmičenje, gde se nije isticao ingenioznom igrom, a na dve bitne utakmice u Španiji – dao je skromnih 7 (sedam) poena, uz procenat šuta koji iz pristojnosti ne treba pominjati… Treće, ali – ubeđen sam – najvažnije: jesu li momci spremni da daju sve od sebe za repu (ili nisu?), znaju li (možda i ne?) ko je sve nosio dres reprezentacije Srbije, jesu li bili na svom maksimumu, posebno u odbrani (38 primljenih koševa u trećoj četvrtini protiv nada Slovenije); da li je protok lopte bio prema zahtevima igre (asistencije, direktne i indirektne), ili možda samoisticanja i preporuke menadžera; da li većina, prema svom mentalnom sklopu, ima osobine vođe na terenu, ili se zadovoljava učešćem, odnosno – koliko tu ima materijala da se iskleše pozitivni (ne negativni, što je lakše) vođa… i tako u nedogled…

Znate već kako razmišljam (pod uticajem komšije Njofre, normalno), pa ću pokušati da predvidim šta će se događati. Prvo, a to je uveliko na delu, nastaće pljuvačina samo takva u medijima po treneru, odnosno Aleksandru Džikiću, a posebno od Internet kritičara svih fela (među kojima je, ipak, najveća zastupljenost Blago Mentalno Zaostalih likova – BMZ – iako je u basketu, dokazano statistički, najezda BMZ-ova primetna u svim strukturama…). U mesec dana zaboravlja se da je, posle Željka Obradovića, popularni Džile napravio trenerski najviše od svih Srba, da tim Krke iz Novog Mesta teško da će (ili, možda hoće?) u tekućem veku postići sličan uspeh. Odjednom mu brkovi i bradica ne stoje najbolje, malo je ćelav, mogao bi da smrša, promeni naočare, ovo sa Krkom bilo je „slučajno“ i slične baljezgarije… Pošto znam da se radi o karakternom, stabilnom treneru koji danonoćno razmišlja o košarci – drago mi je da će ovo biti samo jedno novo iskustvo za Džikića i podsticaj za još veće domete… Drugo, što će biti stručnom štabu najveći problem, treba motivisati tim da se zadrži mesto u A diviziji, gde će psihološka struktura momaka i – menadžeri, biti najveći problem. Naime, valjda nije tajna da se gotovo svi reprezentativci posle meča prvo jave (ne devojci, ređe mami i tati) menadžerima, da se izjadaju, pohvale i dobiju dalje instrukcije (ili, možda jeste?), a ti „saveti“ mogu biti i ovakvi: igraj samo za sebe i statistiku, ko se još prodao na odbranu; nemoj da igraš, „povredi se“; opusti se, svakako imam sjajan klub za tebe i slično… Na kraju, dok budete čitali ovu kolumnu, saznaćete jesam li u pravu (ili nisam?)…

Ako mislite da sam pisao samo o mlađim basket kategorijama – u teškoj ste zabludi, kao i da sam govorio samo o trenerima… Ne, ovo je slika naših naravi, realna situacija: i dalje smo jedna od boljih košarkaških nacija, ali su nas mnogi sustigli, a pojedini i prestigli. Više se hvalimo i svađamo između sebe (i jedno i drugo neumereno), a mnogo manje nego ranije radimo na terenu… Proglašavamo sve i svakoga, prerano izrasle dečake od petnaest leta, za mega-giga talente; mnogo je kukolja i među trenerima, dospelih po „burazerskoj“ liniji u sam vrh branše (koja je, usput, srozana na najniže grane, pa danas kad kažeš da si basket trener – gledaju te sažaljivo, kao da si sitni lopov do sto evra, da ne kažem kleptoman)… Srpsku košarku, decenijama već, upravo tim redosledom, vode: bivše sudije, sadašnji menadžeri, biznis-političari raznog kova, pa tek onda nekadašnji uspešni igrači, znalci i zaljubljenici u ovaj sport. Mada, trebalo bi mi stotinak kolumni da dam preciznu genezu početka, razvoja, sadašnjeg stanja i načina lečenja – košarkaškog tumora, za koji se samo ne mogu zakleti da li je benigni ili maligni… Dobro mi kaže Njofra: komšo, nikako da zapamtiš moju maksimu broj jedan: budali ne treba dati šansu, sigurno će je iskoristiti…