Što se košarke tiče, u samo nedelju dana, svi uposlenici i ljubitelji prošli su kroz dva ekstremna emotivna stanja: od euforije do tuge, besa i „potopa“! Radost što je Dejan Mijatović sa svojim izabranicima (U 19) osvojio drugo mesto na svetu trajala je, bukvalno, tri dana, ali se bojim da će „dobronamerni“ mnogo duže hirurški analizirati neuspeh Aleksandra Džikića i njegovih pulena (U 20).

Naime, na prvenstvu Evrope u Bilbau, mlada reprezentacija Srbije (posle pobede od 10 razlike nad Rusijom, usledili su neočekivano visoki porazi – 85:60 za Crnu Goru i 102:80 za selekciju Slovenije) takmičiće se sa Litvanijom, Hrvatskom i Austrijom za plasman od 13. do 16. mesta, s tim što dve poslednjeplasirane reprezentacije iduće godine neće „plesati“ u A diviziji. Još detaljnije – ako ne pobedi Litvaniju, mlada repa biće prva od svih muških mlađih selekcija Srbije koja će nastupiti u evropskoj B grupi (što je isto za ljude i što ne smatram „smakom sveta“, već više „paljenjem alarmne lampice“)…

Sad, pošto imam nešto malo iskustva u radu sa tom generacijom, znam nekoliko strašno bitnih detaljčića: prvo, sigurno da je odsustvo Dejana Muslija na centarskoj poziciji oslabilo sastav (ili, možda nije?), iako se radi o momku koji se poslednje dve godine samo sporadično, na nivou slučajnog uzorka, bavio svojim poslom (PUB razlozi, Povređen-Uvređen-Bolestan). Drugo, sa izuzetkom Nedovića i Anđušića (samo u Superligi) ostali momci ili nisu previše nastupali za svoje sastave, ili su igrali u uslovno rečeno slabijim ligama i timovima. Posebno zabrinjava forma Branislava Đekića posle odlaska Duška Vujoševića iz Partizana: bez minutaže, pozajmljen Mega Vizuri za završno srpsko takmičenje, gde se nije isticao ingenioznom igrom, a na dve bitne utakmice u Španiji – dao je skromnih 7 (sedam) poena, uz procenat šuta koji iz pristojnosti ne treba pominjati… Treće, ali – ubeđen sam – najvažnije: jesu li momci spremni da daju sve od sebe za repu (ili nisu?), znaju li (možda i ne?) ko je sve nosio dres reprezentacije Srbije, jesu li bili na svom maksimumu, posebno u odbrani (38 primljenih koševa u trećoj četvrtini protiv nada Slovenije); da li je protok lopte bio prema zahtevima igre (asistencije, direktne i indirektne), ili možda samoisticanja i preporuke menadžera; da li većina, prema svom mentalnom sklopu, ima osobine vođe na terenu, ili se zadovoljava učešćem, odnosno – koliko tu ima materijala da se iskleše pozitivni (ne negativni, što je lakše) vođa… i tako u nedogled…

Znate već kako razmišljam (pod uticajem komšije Njofre, normalno), pa ću pokušati da predvidim šta će se događati. Prvo, a to je uveliko na delu, nastaće pljuvačina samo takva u medijima po treneru, odnosno Aleksandru Džikiću, a posebno od Internet kritičara svih fela (među kojima je, ipak, najveća zastupljenost Blago Mentalno Zaostalih likova – BMZ – iako je u basketu, dokazano statistički, najezda BMZ-ova primetna u svim strukturama…). U mesec dana zaboravlja se da je, posle Željka Obradovića, popularni Džile napravio trenerski najviše od svih Srba, da tim Krke iz Novog Mesta teško da će (ili, možda hoće?) u tekućem veku postići sličan uspeh. Odjednom mu brkovi i bradica ne stoje najbolje, malo je ćelav, mogao bi da smrša, promeni naočare, ovo sa Krkom bilo je „slučajno“ i slične baljezgarije… Pošto znam da se radi o karakternom, stabilnom treneru koji danonoćno razmišlja o košarci – drago mi je da će ovo biti samo jedno novo iskustvo za Džikića i podsticaj za još veće domete… Drugo, što će biti stručnom štabu najveći problem, treba motivisati tim da se zadrži mesto u A diviziji, gde će psihološka struktura momaka i – menadžeri, biti najveći problem. Naime, valjda nije tajna da se gotovo svi reprezentativci posle meča prvo jave (ne devojci, ređe mami i tati) menadžerima, da se izjadaju, pohvale i dobiju dalje instrukcije (ili, možda jeste?), a ti „saveti“ mogu biti i ovakvi: igraj samo za sebe i statistiku, ko se još prodao na odbranu; nemoj da igraš, „povredi se“; opusti se, svakako imam sjajan klub za tebe i slično… Na kraju, dok budete čitali ovu kolumnu, saznaćete jesam li u pravu (ili nisam?)…

Ako mislite da sam pisao samo o mlađim basket kategorijama – u teškoj ste zabludi, kao i da sam govorio samo o trenerima… Ne, ovo je slika naših naravi, realna situacija: i dalje smo jedna od boljih košarkaških nacija, ali su nas mnogi sustigli, a pojedini i prestigli. Više se hvalimo i svađamo između sebe (i jedno i drugo neumereno), a mnogo manje nego ranije radimo na terenu… Proglašavamo sve i svakoga, prerano izrasle dečake od petnaest leta, za mega-giga talente; mnogo je kukolja i među trenerima, dospelih po „burazerskoj“ liniji u sam vrh branše (koja je, usput, srozana na najniže grane, pa danas kad kažeš da si basket trener – gledaju te sažaljivo, kao da si sitni lopov do sto evra, da ne kažem kleptoman)… Srpsku košarku, decenijama već, upravo tim redosledom, vode: bivše sudije, sadašnji menadžeri, biznis-političari raznog kova, pa tek onda nekadašnji uspešni igrači, znalci i zaljubljenici u ovaj sport. Mada, trebalo bi mi stotinak kolumni da dam preciznu genezu početka, razvoja, sadašnjeg stanja i načina lečenja – košarkaškog tumora, za koji se samo ne mogu zakleti da li je benigni ili maligni… Dobro mi kaže Njofra: komšo, nikako da zapamtiš moju maksimu broj jedan: budali ne treba dati šansu, sigurno će je iskoristiti…

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari