Ukoliko ugleda svetlost (ne mogu da kažem „dana“, jer je to pleonazam, zamislite kovanicu „svetlost noći“) ova kolumnica nosiće broj 131. To pišem onako, preventivno, za svaki slučaj, zbog tužibabe, potkazivača i (na)silnika koga je neko ubedio da je njegova prva i poslednja u srpskoj košarci. A – možda i jeste?
Na početku, moram da se izvinim pojedincima u Košarkaškom savezu Srbije, jer sam često bio prestrog prema njihovom (ne)radu. Evo, za promenu, načuo sam da organizuju nešto kao izbor za naj igračicu i igrača (pazite sad glupost) kalendarske, znači 2015. godine. Odlučivaće glasovi (probranih, nikako svih) novinara, ne i stručnjaka (recimo trenera), što će reći da je anketa u startu nevalidna, „džabe ste krečili“… Ipak, pozdravljam akciju i da, iako nepozvan (nisam ni novinar, još manje kouč) odgovorim kao da me je neko „istinski“ priupitao šta mislim.
U muškoj konkurenciji svakako je to Nemanja Bjelica, momak koji može da igra pozicije od „jedan“ do „četiri“, dakle da učestvuje u kreaciji i vođenju igre, poentiranju, skoku, posebno je sposoban (time se izdvaja od malobrojnih konkurenata) da u poslednjim sekundama reši meč, kako na klupskom i reprezentativnom planu, tako i u NBA, najjačoj ligi sveta – 17 poena, 11 skokova, 5 asistencija pre neki dan… Kod dama takođe ne bi trebalo (kod časnih znalaca) da bude dileme. To je neosporno Sonja Petrović, čije se karakteristike u dlaku pogađaju, preslikavaju sa napisanim o Bjelici, samo da dodam da je Sonja i titulama (klupskim i reprezentativnim) poduprla ovaj moj izbor. Dakle, ono što izdvaja Sonju Petrović i Nemanju Bjelicu iz kolone odličnih, pored smisla za igru i realizaciju, je polivalentnost i „lični pečat“ na kraju bitnih, neizvesnih utakmica. Izvinjavam se ako nisam dao poželjan odgovor na zadata pitanja…
Odnosno, stručni konsultant mojih pisanija, komšija NJofra, suvo je prokomentarisao gornje navode: „probaj bar jednom da se ponašaš kao da si normalan“. Ništa mu ne uzimam za zlo, jer je opterećen – pošto je njegov Partizan u ABA mlataranju na deobi korektnog, dvanaestog mesta – drugim, osetljivim pitanjima naše stvarnosti, kao: da li je „komunalac“ prevelika kukavica da bi bio policajac, a previše hrabar za poštara; da li je ispravan (i zašto jeste?) slogan lokalne mesare – „iseci pa peci“; posebno ga brine, šta da napiše na (u Klubu penzionera) zadatu a sve važniju temu – „moj prvi gej start“…
Da se vratimo srpskim basket zbivanjima. Moram da priznam da me je strah, odnosno u trilemi sam kad pišem o Crvenoj zvezdi – kako li će on(i) to primiti – ljutito ili blagonaklono, hoće li me pohvaliti ili pokuditi kod glavnog urednika? Stoga ću, iskusno, ponuditi odgovore, recimo na igru CZ u Evroligi protiv Fenerbahčea, pod „a“, „b“ i „c“, pa svako neka zaokruži ili usvoji ono što mu je milije:
a) Tanušna igra šampiona, iako rezultat 60:74 i nije tako bolan (Željko Obradović racionalno „smanjio gas“ već krajem treće četvrtine), videlo se nekoliko detalja – preskroman napadački potencijal, posebno bez „lakih“ poena iz skoka u napadu i kontre posle granitne defanzive, što samo znači da tri bitna basket elementa ne funkcionišu najbolje. Nema vođe na terenu, Mekel je bledunjav – niti komanduje nije ubacuje (upravo je, Vilijams, poletao „ka“ a Mekel „iz“ Beograda); pojačanja su, blago rečeno, diskutabilna – u strahu od šuta i otkaza (Tompson) i traženju evro-modela igre (Miler), a Nastić se sporadično pojavljuje na i oko terena, kao baba u Šijanovom kultnom filmu „Ko to tamo peva“. Sumnjam da će „povratnik“ Vilijams bitno doprineti boljem plasmanu u Evroligi (igraće poslednja tri kola), ali hoće u polufinalu ABA loptanja; trener CZ sve više se trudi da nam objasni „očigledno“, pronalazi toplu vodu, što znači da je u sistemu i problemu i tako dalje…
b) Skor od 60:74 protiv Fenera, jednog od četiri najbolja (samim tim i najskuplja) tima Evrope, za sve iz Crvene zvezde više znači ohrabrenje nego gubitak bodova. Naime, vidan je napredak u igri novajlija (posebno Mekela), linije defanzive, tranzicije i ofanzive sve bolje funkcionišu, pa su izgledne bezmalo četiri pobede u preostalih šest kola, odnosno plasman u Top 16, što bi bilo pravo čudo (ravno sletanju na Mesec), kad se pogleda tanana finansijska situacija našeg šampiona…
c) Upiši sam(a): ————————————————————————————————————————————————————————————————————
Oznojio sam se, toliko je ovo bilo delikatno, nadam se da će svi zaokružiti pravo slovo, kao i u pomenutoj anketi Saveza prezime. Takođe, nalazim da će i neki moji drugovi (koji liznu prst pre nego što pipnu tačskrin) videti koliko sam se popravio (osim u kilaži), postao podobniji, pa će mi dozvoliti da ponešto uradim i kao trener, po sistemu „hajde ti nama sad, lepo, sve da priznaš, pa će ti Đura oprostiti što te je tukao“. Mašala!
Dobro, da završavam kolumnicu. Partizan pojačava tim i napreduje, koliko zbog sastava, slabije lige, toliko i zbog toga jer su bili stvarno na dnu, tabelarno i igrom. Sve to mora da da energiju Peri Božiću i njegovim pulenima, jer bez crno-belih, Mege, Metalca, još kvalitetnijih FMP-a, Smedereva, Borca i Konstantina nema leka domaćoj košarkici. Veliki pozdrav svima, uz konstataciju mog druga Vrapca, koji je gledao neku regionalnu utakmičicu – „bratiću, smorio sam se kao panker na trodnevnoj seljačkoj slavi“…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
