Ne piranom na čelik

Elem, naš šampion dobio je uvodni meč u gostima posle minus 21, više nego nadahnutom igrom Duleta Kecmana, posebno šutem van linije za tri poena. Druga utakmica odigrana je, ili mi se možda čini, sa nešto manje energije naših momaka, posebno u odbrani. Da, pred dva važna ali ne i istorijska susreta u beogradskoj Areni, pogledajmo malo kako stvari realno stoje.

Prvo, izraelski šampion je, uostalom kao i naš, iz drugog plana i bez prevelikog nametanja kvalitetom igre, sličnom Barsi recimo, došao u poziciju da razmišlja o F-4. Ima moćan sastav, kao i većina timova koji su dospeli u treću fazu takmičenja, ali ne mislim da je to nešto od čega zastaje dah ili radosno suze oči. Ili, Viznevski, Pnini, Anderson i Lazme su, sa različitim uspehom, nastupali, ako me pamćenje ne vara, i u NLB ligi i ne nalazim da su bolji od Mekejleba, Rašića, Kecmana i Veselog (ili kako se već pravilno piše), na primer. Šta hoću da kažem: crno-beli sa dve pobede pred svojom publikom idu dalje, ali će obe utakmice biti otvorene do poslednje sekunde, na jednu loptu. Ako sam pred početak serije procentualno dao prednost 55:45 Makabiju, sada sam sklon da za dvoprocentnu nijansu tipujem na naš tim, ali pošto Duško Vujošević razumno traži da se ne stvara opterećujuća euforija, ostaću na nepopularnih 50:50, da me ne grize savest. Skoro sam siguran da publika neće biti odlučujući faktor, pošto je slično fanatična atmosfera i u Izraelu, kao ni sudije, iako nisam pao u nesvest od arbitraže tokom ovosezonske Evrolige. Da pojasnim, nisam siguran postoji li bitna razlika u poštenju, grubo rečeno, između Muhvića i Lamonike (to beše onaj što je deset minuta zagledao monitor i nespornu poslednju sekvencu utakmice Partizan-Barselona, kao da prati kreščendo pornića „Duboko grlo“?), pa i ostalih koji su kvalitetom izborili da sude najboljim basketašima Evrope… Utakmice u seriji i malom vremenskom razmaku dobijaju se najpre „džokerom“, neočekivano efikasnom igrom pojedinca, možda nekog od rezervista (Milošević, Đekić?), ili taktičkom minijaturom, vinjetom jednog od dvojice trenera, a tu je već prednost na strani Duška Vujoševića. Takođe, kladioničari bi, ovoga puta, nalazim, mogli da igraju na „manje koševa“. Uostalom, sutra je jako blizu…

Što se ostalih četvrtfinala tiče, CSKA i Olimpijakos su, iako nisu blistali u prvoj fazi, gotovo završili posao i treba da padne nebo da se Kaha Laboral i Prokom nađu službeno u Parizu početkom maja. Ali, kao što sam i naslutio nedavno (da se malo samohvalim, kad već niko neće), Real će biti mnoooogo težak zalogaj za Barselonu i bojim se, tačnije radujem, da će Mesina po enti put biti na završnici evropijace, možda ponovo na mestu broj jedan?

Ako se, pažljivije nego do sad, pošto sa FMP-om direktno učestvujem u cirkusu zvanom „ja imam talenat“, dotaknem domaće košarkaške scene, tu nikad nije dosadno, dapače. Farma je ništa, blaga prehlada spram živopisnosti maštarija ljudi koji vode klubove, razigranih menadžera, precenjenih igrača, novih i starih sponzora (uzgred, čini li mi se to, ili se ponovo vratio u košarku, ali ne beogradsku, još uvek najveći graditelj i višestruki otvarač nikad završenih glamuroznih projekata?)… Kako se bliži Super liga, svi se nešto pojačavaju, prete ili obećavaju orgastičnom igrom i krcatim dvoranama. Doduše, neki su angažovali pojačanja, neki oslabljenja, sve za pozamašne parice, a na tri meseca… E, u tome i jeste problem usko srpske košarke: uglavnom se funkcioniše na mah, u kratkom roku, na priču i štos a ne rad, da bude jeftino, a kad dođe NLB liga – nema veze, setićemo se nešto, samo da u četiri tima uinat ne uđe…

Crvena zvezda je, poslednje desetleće posebno, sve vrlo dobro uradila u korist svoje štete (a pojedinci u svoju korist) i na radost šire medijske publike, posebno simpatizera crno-belih. Igrači grupno odlaze, pre svega što ističe peti mesec kako nisu dobili plate, ili kako se to već zove. Menadžer(i) su ih uzeli pod svoje, spisak bivših sponzora zanimljiviji je od policijske „bele knjige“, a opet kao da se niko preterano ne uzbuđuje, kao da imaju „keca karo u rukavu“. Da nije to možda neka „specijalna, jeftina pozivnica“, tako da se – ponovnim učešćem pet srpskih klubova – spasi poljuljani opstanak NLB lige, čast domaćeg basketa, smanji ionako prevelika tenzija i uveća novčani konto suvlasnika i osnivača? Mada, biće da preterujem i haluciniram… A, opet, gde to piše da ta famozna „spešli karta“ mora biti dodeljena baš nekom od pet aktuelnih regionalnih ligaša, ako se, daj bože, daje Srbiji?!

No dobro, sve je to ipak samo igra, što bi rekao legendarni Moka. Kako ko shvati i zahvati. Mada se ne slažem sa onom našom odomaćenom poslovicom „važno je učestvovati, a ne pobediti“, jer mislim da vodi ka osrednjosti, nepotrebnom egalitarizmu. Kao što je nakazna i ona druga, česta u praktičnoj upotrebi u Srbiji – „cilj opravdava sredstvo“. Zarad basketa i početka Super lige, možda bi najbolja bila sledeća kovanica: „važno je pobediti, ali dozvoljenim i moralnim sredstvima“…