Neka izgori štala

Drugo, takav trofejni skup kouča (barem dvocifren broj klupskih zlatnih medalja u Evroligi, pa sa reprezentacijama…) ni mnogoljudnije države nemaju na vidiku i, treće, ostaje žal što, recimo, Božidar Maljković sa svoje četiri osvojene Evrolige nije mogao (pretpostavljam, obaveze prema reprezentaciji Slovenije) da zaokruži zlatnu listu predavača. E sad, pre desetak dana u Banjaluci, na skupu trenera Republike Srpske, u razgovoru između legendarnog Ranka Žeravice i Duška Vujoševića, čuo sam i jednu tužnu istinu. U moru novih predloga za nazive trgova, ulica, sokaka, škola i… u Beogradu, po Aci Nikoliću, čoveku koji je etalon, pramera za trenerski poziv – ništa se neće zvati! Naravno, prvo neko treba to da predloži… Ili, možda ne treba?

Nadalje, što je za mene svakako pozitivni „utisak meseca“ (smatra li neko da nije?), jeste aktivnost novog rukovodstva Saveza, pre svega dosadašnjim posetama delegacije (Dejan Tomašević na čelu) Čačku, Kraljevu, Kragujevcu, Leskovcu, Nišu i posebno (danas, prema planu) Kosovskoj Mitrovici. Ako ništa drugo, sagledani su neki (naravno, pre svega finansijski) problemi, domaćinima je lakše jer su se barem izjadali, ali imam utisak da se stvari, mic po mic, pomeraju ka boljem… Opet, glasno razmišljam, osim pomoći iz centrale, mora se nešto promeniti i u glavama ljudi (decenijama istih?) koji vode košarku u Srbiji. Komšija Njofra ne bi bio to što jeste, kad ne bi dosolio: prijatelju, teško da dobiješ važnu trku kad u ergeli imaš olinjale rage umesto rasnih konja, pre svega mislim na način rada i razmišljanja. Možda je bolje da štala prvo izgori do kraja, pa onda ponovo da je gradimo… A možda i nije?

Notiram, ljudi iz Partizana su se rastrčali da, za početak, reše pitanje ostanka starijih igrača u klubu, ali i da, kao nikad do sada, dovedu i plejadu talenata. Iz FMP-a je stigao Nenad Miljenović (mada se medijska bura stišala do apsolutne tišine posle tri, četiri dana), zatim mladi Slovak Čehovski (zanimljiva igra reči, dečko je visok 208 centimetara), a sada se pominju Danilo Anđušić iz Hemofarma (pozicija dva-jedan, talentovan napadač, posebno šuterski, ima vremena da izgradi svoje tanušno telo, napreduje u odbrani, poveća broj asistencija…) i Vaso Micić (nesporno najveći potencijal na poziciji jedan, ali me, lično, tu i tamo brine podatak da će mu crno-beli, ako se ostvari transfer, za 17 godina života biti čak peti klub, odnosno da je bio ili će biti član svih pet beogradskih klubova koji su ove sezone igrali u Superliigi, da ih ne nabrajam). Sad, razmišljam više za sebe, treba biti mudar i trenerski sposoban pa (uz Jaramaza, Bogdanovića…) razigrati svu petoricu mladića na bekovskim pozicijama… Ili ne treba?

Kad sam već začeprkao po aktivnostima klubova, koje su vidno življe (barem kod regionalnih ligaša) nego proteklog leta, nešto mi pade napamet da sumiram poslednju dekadu: Partizanovoj vladavini s početka se većma suprotstavljao Zmago Sagadin, koji je u Crvenoj zvezdi napravio najviše, a koja je osvojila dva kupa, izbacila nekoliko vrhunskih igrača i imala blizu petnaest trenera… FMP je od 2003. do 2007. osvojio redno pet titula (tri kupa i dve Jadranske) i, bez obzira što nije uvek igrao u finalu, bio ljuti rival crno-belima (odatle, Teodosić, Savanović, Rašić…). Poslednje četiri sezone obeležili su dueli Partizana i Hemofarma, koji je potrošio kamaru para da bi osvojio regionalnu ligu i igrao nebrojeno polufinala i finala. Na nesreću, sada prisustvujemo „čerupanju“, pre svega igračkom, vršačkog sastava (kao u „Skupljačima perja“, Beli Bora i društvo), ali se nadam da će posle 3. jula, koji je dan D, neko objaviti da je Hemofarm imao samo lakšu kontuziju, da nije klinički mrtav, odnosno da se neće primeniti eutanazija… Danas, većma likom i delom Miroslava Nikolića, u Radničkom iz Kragujevca vidim prvog takmaca crno-belima. Naime, oni su se konsolidovali u svakom pogledu, doveli za početak veoma talentovanog Birčevića iz Metalca (može da igra obe centarske pozicije, izvanredan osećaj za rampu, korektan šut, pokretljiv za svojih 210, rođen 1989…), što su prethodnih sezona radili krajem septembra. Trener je isti u dužem periodu, način i filozofija igre, samim tim, takođe idu ka boljem, uz crno-bele jedini klub (od četiri NLB ligaša) koji ima domaću publiku, a koja je od pomoći… Toplo pozdravljam rad ljudi u Radničkom, ali me muči jedno saznanje: da njihov napredak nije samo posledica navedenog, već i slabljenja nekih timova u Srbiji… Ili, možda nije?

Na kraju, deo intime koju ću podeliti sa vama, a ne samo sa Njofrom. Posle pominjanja Predsednika Nejakih Pleća, u prošloj kolumni, javilo mi se poprilično ljudi koje zanima o kome se radi i slično. Ima dobrih i loših namera, genijalnih primedaba i notornih gluposti, ima svega… Brine me samo što se „prepoznalo“ dvadesetak ljudi, nije valjda da u Srbiji ima toliko PNP-a, što ni najveći optimisti nisu predviđali? A, inteligentni Njofra najbolje zna šta sam mislio sa tom kovanicom: Bratiću, pa to je samo bila metafora, stilska figura, zar ne, opšti lik za jednu odomaćenu pojavu… Ili, možda nije? Da znaš, završava Njofra – ono što nije veliko, neće nikad ni biti!