Nekima podrška, nekima po drška

Ipak, ova kolumna zahteva da kažem nekoliko reči i o tome. Prvo, do ere tehnologije znam koja bi sudijska odluka bila, a ovo voajersko pogledanje u ekran, kao u finale pornića, čiji pristalica nisam (ne mislim na porniće), unosi zabunu i kod mene. Drugo, pravda i istina su i u sportu, nažalost, relativniji i rastegljiviji pojmovi čak i od ženskog donjeg veša. Treće, ne treba sumnjati u to da je Barsa i dalje veliki klub, koji se bori za svoj interes, gledajući da kovanicu „kultura poraza“ uklopi u dozvoljena sredstva, a da je ne upotrebljava selektivno, recimo, kako se to obično radi na srpskim prostorima (dobra je „kultura poraza“ – ali za druge)…

Iz poslednja dva trijumfa crno-belih nad, naježim se i kad treba da napišem, Panatinaikosom i Barselonom, donosim i neke druge zaključke, osim radosti verovatnog prolaska našeg predstavnika među osam najboljih evropskih timova. Naime, poslednja utakmica u Pioniru pokazala je ulogu i važnost Trenera. Dok je Savijar Paskval, kouč španskog šampiona, sa dvanaest biserno talentovanih (posebno napadački) momaka, od niza dobitničkih „izabrao“ najmanje verovatnu – gubitničku srećku, dotle je Duško Vujošević sa dvanaestoricom fanatičnih ratnika, poglavito na polju defanzive, svojim umećem, pre svega, izvukao loz malen kao autobuska karta, na kome je pisalo – pobeda! Uveo je Partizanov strateg utakmicu u svoj ritam, sa više kontakta i na manji broj poena, smanjio ubojitost protivničkih kontranapada na minimum, ukrao im širinu napada i lakoću protoka lopte i, uz atmosveru koja nije svakidašnja – taktički za koplje nadvisio kolegu… A grčki PAO izgubio je od Marusija i drugi meč u grupi Evrolige i tako svoje šanse za prolazak u osam sveo, optimistički govoreći, na pola-pola. Ono što se dogodilo posle toga više me zanima: najbolji trener Evrope, Željko Obradović, preuzima na sebe odgovornost i breme krize koja ih drma, da zaštiti igrače, dobija podršku uprave da nastavi jedanaestogodišnji rad, kao i navijača, koji su se u znatnom broju okupili na treningu. Da li se varam, ili bi kod nas u većini klubova (osim jednog?) trener u istoj situaciji dobio OTKAZ, najverovatnije telefonskim putem, kasno noću, od sekretara kluba, a da bi se sutradan skupila gomila „simpatizera“ da igračima izrazi ne podršku, nego da PO DRŠKU?

Nego, da košarkašku priču nastavim o odličnim trenerima, kojih u Srbiji ima znatno više nego na drugim teritorijama, koristeći podatak da su sva tri naša tima, Partizan, Crvena zvezda i FMP, u tri po rangu različita evropska takmičenja, postigli maksimalan broj pobeda posle dva kruga. Za mene lično nije iznenađenje da je Aleksandar Trifunović (to sam u ovoj kolumni svojevremeno i predvideo, da malo i sebe pohvalim) bukvalno preporodio svoju dvanaestoricu, da Bjelica, Tejlor i Stević, recimo, ni sebi ne veruju da mogu tako kvalitetno da igraju basket (gledaju se u ogledalu i štipaju za obraze), da crveno-beli postaju sve konkurentniji i goropadniji, a da će svoj pozitivni vrhunac dosegnuti u domaćoj super ligi, što je kalendarski jedino i opravdano.

Hoću, čitaoci su shvatili, da naglasim da imamo izvanredne trenere u košarci, ali da je uloga i značaj tog posla, tačnije rečeno zanata, stavljena iza teških, memljivih vrata, u blatnjavi zapećak, uglavnom od ljudi koji „vode“ klubove i delom ih sponzorišu, a od kojih su mnogi davno zagazili u političke vode, a zatim kvazi-menadžera, neseksualno napaljenih, novčano alavih roditelja, finansijskih lupeža i svekolikih prevaranata opšteg smera, koji misle da im u ovoj Igri pripada vodeće mesto, maltene na tronu, pre Igrača i Trenera (nije štamparska greška)… Na ovim prostorima sistem vrednosti i selekcija kouča, kao i većine ostalih zanimanja, specifično je iskrivljen i postavljen naglavce, tako da zahteva: poslušnost bez granica, finansijski minimalizam a vremensku žvaka-rastegljivost redovnosti primanja; valja nešto trener i da zna, ali ne više od Broja Jedan, s tim što se podrazumeva menadžersko-roditeljska podela minutaže i podaničko podnošenje izveštaja posle poraza, sa obaveznim posipanjem kontejnerom pepela po sopstvenoj glavi…

Još jedna od ne lako uočljivih anomalija u našem poslu je prisutna: totalna beogradizacija, gde je, neretko, to i najvažnije u oglasu za posao i prevaga na kantaru izbora stratega. Naravno da u glavnom gradu obitava gro kvalitetnih klubova, škola i svega ostalog košarkaški privlačnog, ali ne mislim da nema i ne treba u prvi plan stavljati i trenere koji u „unutrašnjosti“, u težim uslovima, podižu srpsku košarku. Statistički gledano, kudikamo manje basket superstarova je prve košarkaške korake napravilo u Beogradu, a o njima su se starali, da se podsetimo, treneri čija imena samo znalcima poznato zvuče: Luka Stančić, Conja Koprivica, Prevo Vučićević, Boban Janković, Kime Bogojević, Špile Tometić, Jovo Malešević, Gargamel Gagić i ini, kojima se izvinjavam što ih nisam pomenuo. Da zaključim, notiraću samo dvojicu iz bisernog niza izuzetnih srpskih trenera, koji su u naponu snage, Miška Pejića i Raška Bojića, kojima je glavni „nedostatak“ što su iz Kraljeva, odnosno Čačka, a što ih stavlja u neravnopravan položaj na bilo kom poslovnom „konkursu“…