Nije realno

Ukratko, krucijalan trijumf, na kome smo ostali na nogama iz dva razloga, od kojih je prvi neuporedivo važniji: jer smoáznanju pridodali borbenost, bacali se po parketu, igrali koliko-toliko odbranu i – jer smo igrački bolji sastav od Turske, koja je šestim mestom u grupi upravo tamo gde kvalitetom i treba da bude. Naš protivnik izašao je poražen jer je promašio čak 13 slobodnih bacanja i gotovo čitav meč igrao sa tri visoka igrača u postavi, od kojih su dvojica čiste „petice“… Pobedu smo ugrozili dva puta, zbog želje sa samoisticanjem, poteza više: u prvom poluvremenu pri vođstvu od 14 razlike, sa nekoliko brzih šuteva i opuštenih dodavanja (iza leđa), kao i u poslednjem minutu, kada je Miloš Teodosić, nesporni vođa ovog tima, loše reagovao na zonski presing, a potom želeo da (samo on, lično) reši meč brzom trojkom…

Šampionat se odužio kao „gladna godina“, bezmalo kao polugodište u osnovnoj školi, još nedelju dana (ja već sad ne znam ko je sve učestvovao), tako da će biti vremena za detaljniju analizu, a ostatak teksta posvetiću nekim (ne)običnim zapažanjima sa i oko ovog takmičenja (i šire), tačnije – prozboriću koju o basketu i našim naravima. Pomagali su mi (a ko bi drugi?) komšija Njofra (na poslu „smoren kao plovak“, ali veoma koncentrisan ovih dana na spremanje zimnice i rad u teretani) i Valter, jedan od poslednjih zaluđenika koji brani Košarku, a koji je pred poslednji susret odsečno naredio „Turska mora pasti“, gotovo identično kao njegov, u neku ruku „kolega“, pre mnogo godina, kada je komandovao – „Prozor mora pasti“!

Kao prvo, naziv kolumne „Iz stručnog ugla“, promenjen je onog trenutka kada sam shvatio da, u poplavi novih analitičara, konsultanata sa, a uglavnom bez pedigrea, dosadnih dopisnika i sličnih dnevničara, polubudnih hroničara i basket znalaca za koje u Srbiji nikad niko nije čuo – ja nisam dovoljno „stručan“ i od sada kolumna ima primereniji naziv – „Iz centra bez koske“, o čemu ćemo detaljnije sledeći put… Elem, želim da postavim javnosti nekoliko pitanja: Zašto NN i mnogi žurnalisti u sve žešćim napadima logoreičnosti upotrebljavaju gomilu stranih, stručnih izraza i da li će prosečni gledalac, iz Ćićevca, na primer, biti pametniji od toga? Odnosno, da li će se za koju nedelju, kad počnu basket nadmetanja diljem Srbije, u Ćićevcu bolje braniti „pik“ ili „rogovi“, nego u Varvarinu, recimo, i koji će od preko dvadeset načina odbrane biti dominantan? Hoće li tabla i marker biti obavezni za svakog izveštača? Da li je potrebno čitati delove skautinga našeg trenerskog tima u program, o Toniju Parkeru recimo, ono šta radi kad ide u levo, šta u desno – kad će on opet dati dvadesetak poena, a moj komšija Lošmi, koji se ič ne razume u basket, a voli ga neviđeno – ionako neće ništa zapamtiti? Zašto sve dnevničke zabeleške počinju napadima na arbitre, neobuzdanim izlivom patriotizma i naglašenim znanjem o taktici? Hoću li ja biti dovoljno patriotski nastrojen ako sad napišem da ćemo u Londonu garant igrati finale, ili ću biti izopšten ako (u daljem tekstu) iznesem neke sumnje u to i evidentne nedostatke u igri naših mezimaca…? Da li su samo zbog blizine stana gotovo svi konsultanti na „javnom servisu“ i po dnevnim novinama iz „kruga dvojke“, ili – koje norme treba da ispuni neki poznavalac košarke iz Čačka, Kraljeva, Valjeva… da bi i on nešto rekao u etar, napisao komentar? Da se preseli blizu Kališa i…?

Tročlana komisija je tek počela sa pitanjima, stoga idemo dalje: Šta pametno imaju da kažu ljudi koji nisu bili bitni košarkaši, još manje uspešni treneri, ili novinari-analitičari…? Računam li se ja u ljude koji vole i popularišu basket, ako napišem da nisam za sadašnji način popune i ispadanja iz Košarkaške lige Srbije? Odnosno, ako notiram da je sa Smederevom već jednom napravljena greška (ono „gvožđe-grožđe“) i da se tako ne razvijaju centri u državi, pošto se prvoligaška košarka – na dalje od sto kilometara od Beograda – igra samo u Čačku, Kraljevu, Kruševcu i Užicu…? Ili, da pređem na jednostavnija pitanja: Da li se skok sa klupe, sa splava u reku – piše isto u statistici kao i skok u napadu ili odbrani? Da li se i posle izvesne svote evra na ličnom računu (recimo milion) mora svaki dan naporno trenirati, igrati odbrana i dodati lopta slobodnom saigraču? Da li si disciplinovan, timski igrač, samo ako svima uredno kažeš „dobar dan“, svaki put do ponoći odeš u svoj krevet i na vreme dođeš na trenirovku, ili – moraš da ispunjavaš zadatke trenera, ispoštuješ borbenošću i saradnjom ostale igrače? Da li igrač i sa 28 godina mora, kao onaj sa 18, da skoči za svakom ili se baci na loptu koja je dostižna…? Da li većina od naših dvanaest reprezentativaca nije protekle sezone mnogo igrala u svojim klubovima – zato što ih „mrzi“ trener, ili zato što ima boljih? I tako dalje, nastaviću sa podpitanjima. Još samo jedno za kraj, da se moj (bivši?) drug ne naljuti ako se ne pronađe i u ovoj kolumni: Da li je, kada Svetislav Pešić kaže da „nije realno da Igor Rakočević pređe u Crvenu zvezdu Beograd“, to već završena stvar?