Nisu sponzori sponzoruše

Kad sam u pitanju lično ja i sudbina ove kolumne, uspeo sam, čime se ne ponosim, za tri meseca da steknem desetak ozvaničenih i isto toliko potajnih neprijatelja, što je zapažen rezultat. A, samo zato što iznosim svoje mišljenje, makar i ne pretendovao da ono postane opštenacionalno prihvaćeno. To se retko prašta na ovom podneblju srpskom. Racionalnije je imati svinjski grip, ebolu blažeg tipa ili šarlah, nego stav o košarci, recimo. Bolje je usvojiti i prigrliti tuđe, nego imati svoje mišljenje, pa makar i pogrešno. Daleko najunosnije je ubediti svog šefa, predsednika, nadređenog – da imate isti pogled na basket, na primer, sa akcentom na tome da se šef prvi ingeniozno setio svega. Pa malo „ja tebi vojvodo, ti meni serdare“ i – samo nek dani prolaze, da se mnogo „ne talasa“… Što se košarke tiče, rekao bih da je pravi tajming za analizu urađenog – sam početak meseca oktobra, kad su sva takmičenja završena, a nova tek što nisu počela, a ne januar. Zato bih koju prozborio o drugim zanimljivim pitanjima…

Najviše prašine, koja se još ni iz bliza nije slegla, podiglo je pitanje navijača-pristalica i navijača-huligana, da ne kažem kriminalaca. Ovih drugih je, na sreću, mnogo manje, ali ih je i kud i kamo teže iskoreniti jer – nisu samonikli, već svesno posejani, zalivani, hranjeni, negovani očinskom ljubavlju, poučavani u određenom smeru. Sad, onaj ko ih je sastavio, najlakše ih može i rastaviti, ako želi i ako se nisu otrgli kontroli i – ako mu više ne trebaju. Zaista ne verujem u bajku za predškolski uzrast da su spontano nastale grupe čije je navijanje za određeni klub – sasvim sporedna u dugom spisku delatnosti. A na krucijalno pitanje ko je kreator, ideolog i zaštitnik ekstremnih grupa nazovi navijača – ja, kao običan košarkaški trener ovdašnji, ne umem da odgovorim, a možda je i potreban i znatno veći stepen građanske hrabrosti da se uđe u taj mutljag… Još je zanimljivije da niko od ljudi iz klubova nije opovrgao ijedno ime ili činjenicu iz dugog medijskog spiska nedela, kao i, recimo: poznaje li lično koga od huligana, da li je sedeo, sastančio ili kafenisao sa takvim ljudima, ili se – ne daj bože – dogovarao oko pojedinih „navijačkih akcija“, ili ih možda uzima u odbranu i zašto?

Ovlaš je dotaknuto i pitanje sponzora u košarci, otkud da ih je sve manje i slično. Prvo, zato što se u pare sigurno razumeju i vide da ih samo garant gube, da tu nema nekog značajnog povratka novca. A većina njih je vođena pragmatičnošću, a ne emocijama i entuzijazmom. Drugo, ne manje važno je, da svaki čovek koji uloži poveću svotu parica – želi da se nešto pita u tom klubu i uvaži, da zna gde novac ide i ko se i kako igra sa njim. A većina ljudi koji vode klubove, pre svega mislim da košarkaške, ne želi da deli „vlast“ ni sa kim, prave zatvorene sisteme, misle da je dovoljno obezbediti sponzoru mesto u prvom redu partera ili svečane lože, istaći reklamu na vidnom mestu, povesti ga na koje putovanje i uvažiti svojim prisustvom. Kao da on to, kao bogat čovek, nema na svakom koraku i van sporta. Narodski rečeno – nisu sponzori sponzoruše!

Najzad, sa ovih teških tema da pređem na čisto košarkaške. Prvo, da razjasnim „neobaveštenim a začuđenim“ još neke ideje oko Trife i Crvene zvezde. Dozvoljavam sebi da novog-starog kouča crveno-belih oslovljavam nadimkom, zato što to radim kad su u pitanju ljudi koje poštujem i volim, a drugo – zato što mu je kum na dugo prezime (Trifunović) dao isto tako dugo, mada kraljevsko, ime (Aleksandar). Elem, rezonujem da je Crvena zvezda došla do kritične tačke, ušla u „crveno“, kada se greške više ne praštaju. Stoga toplo predlažem da slede primer Partizana koji je svog trenera Duška Vujoševića proveo kroz Scile i Haribde i sačuvao evo već devetu godinu, a koji im je to obilato, sa kamatom vratio. Verujem u Trifu, a možda je samo koincidencija što je ovaj mladi stručnjak (42) došao na čelo Zvezde u istom životnom dobu kao i Vujošević na kormilo crno-belih…

Na kraju, što se predloga proširenja prve lige na 20 klubova tiče, dumam laički da nešto što nije baš najbolje treba sužavati, a ne rastezati. No, možda za razmišljanje bude i ova inovacija: da već od idućeg oktobra treba povećati vreme trajanja utakmica u našem takmičenju na 12 minuta po četvrtini, čime se dobija dodatnih 40 minuta za podelu, pre svega mladim igračima. Ako hoćete, pre ili kasnije to će pravilo doći i kod nas, pa je bolje pre. Drugo, nalazim da je nužno zaštititi ne juniore, jer oni imaju svoju adekvatnu ligu, nego igrače koji su tek prešli u seniore, a to će biti dečaci rođeni 1992. godine, tako što će svaki tim u sastavu morati da ima najmanje dvojicu takvih momaka, sa obavezom da tokom 48 minuta uđu u igru. Prostim računom, pošto do nivoa trećeg ranga takmičenja u Srbiji postoji 89 klubova, opstalo bi u košarci oko 180 dečaka tog godišta, a sumnjam da ima više talentovanih…