O afirmativnom

Kad sam spomenuo reč ''afirmativno'' i meni se desilo dva puta da me pojedinci iz medija savetuju da obratim više pažnje na to u kolumnama, pa sad glasno razmišljam. Da bih pisao poglavito afirmativno – toga treba da ima, procentualno više od gluposti i problema (a nema) u srpskom basketu. Ako prećutim bilo šta krupnije što izbije u prvi plan (NJofra: ''kad je kišno vreme, kao ovih dana, đubre i mulj prvo isplivaju na površinu'') – ili sam ''plaćen'' ili ''ostrašćen'', figurativno rečeno. Odnosno, ako dobronamerno i argumentovano izneseš vidniji, u ovom slučaju košarkaški problem, rizikuješ li da te gori od tebe šlajmuju i etiketiraju kao kritizera, navijača jednog od ''večitih'', da ostaneš bez posla, navučeš sebi na grbaču gomilu problema. Da pokušam stoga, na nekoliko aktuelnih događaja, da budem objektivan i pozitivan…

Dok čukam sa dva kažiprsta ovaj tekst odigrana je prva polufinalna utakmica plejofa ABA ligice, u kojoj je sastav Mega Leksa nastavio da nas raduje – savladana je Budućnost u Podgorici sa 85:81, a svi mediji ''afirmativno'' su pisali o igri srpskog tima, posebno megatalentovanog Radeta Zagorca, koji se maestralno i u pravom trenutku vratio na veliku scenu posle povrede u prvom kolu (beše li Nastić?). Toliko o lepom, ja u ovom trenutku ne znam rezultat meča Crvena zvezda-Cedevita, nadam se ''pozitivnim'' temama, ali kako da prećutim medijsko spinovanje tipa ''arbitar Damir Javor i komesar Aleš Kamnikar već su nam spremili prevaru'', ''navijači dođite, ako zatreba biće borbe i sa sudijama'' i slične budalaštine skupštinskog tipa. Iza ovih čudnih izjava krije se nekoliko stvari: nesigurnost u svoj tim i njihovu promenljivu formu od četvrtine do četvrtine u poslednje vreme, za razliku od prošlogodišnje završnice regionalnog takmičenja; ne želja za ''sportskom pravdom'', nego za ''našim kadrovima'' koji bi to bolje radili, odnosno od tandema Kamnikar-Javor sigurno bi ''poštenije'' svoj dnevni zadatak obavio dvojac ''Jovanović-Glišić'' (prezimena su izabrana po slučajnom uzorku, fiktivna su); ima tu i primesa blage pretnje – ako bude potrebno ''biće borbe i sa njima'' (opet hiperbola, stilska figura nadam se); odnosno – ne damo, ali ako nas Cedevita kojim slučajem pobedi – da znate da smo volšebno pokradeni…

O dešavanjima u vodećoj domaćoj ligi takođe ću napraviti aktuelni osvrt po pomenutom principu ''ne/afirmativno''. Dobro je što liga postoji sa četrnaest klubova, jer prethodne nije sakupila više od dvanaest, pa je bilo seoskog cirkusa na koji se ne bih vraćao; odlično je što se pojavilo nekoliko mladih igrača o kojima sam pisao, kao i dva-tri tima koje zanima i sama košarka… Tu se, na moju žalost, završava sva pozitiva ovog uzaludnog takmičenja. Skratiću maksimalno broj ''neafirmativnih'' detalja: Košarkaška liga Srbije, prva liga Republike Srbije u košarci, nastala je pre deset godina, 2006, sa idejom da preraste u profesionalnu ligu po ugledu na NBA, da li je to uspela – procenite sami; za ovo vreme prošlo je mnogo klubova kroz takmičenje (plus Superliga, podrazumeva se), a evo i naziva pojedinih timova – Radnički (Kragujevac), Hemofarm, BKK Radnički, Mašinac (Kraljevo), Crnokosa, Vizura, Lajonsi, Radnički FMP, Novi Sad, KG 06, Ergonom, Železničar Inđija, Meridijana, Superfund… Filozofija čelnika mogla bi se svesti u svega dve reči – ''neće valjda''! Neregularnosti tipa udaranja sudija, šimika-nogiranja važnih funkcionera, verbalnog izbacivanja iz hale komesara (zanimljiv partizanski izraz) ima i ove, jubilarne desete sezone, da ne čeprkam po istoriji; klubovi se međusobno, u krug, optužuju za nameštanje mečeva i klađenje u svim oblicima, o čemu sam pričao koliko juče, daleko bilo, ne ponovilo se. Dugačak je spisak finansijski prevarenih učesnika, uglavnom igrača, trenera, vlasnika stanova i objekata za ručavanje – ali to ide na račun klubova i njihovog dela ''profesionalnosti i poštenja''. Mogu da nabrajam do sutra, ali ''nije korektno'', preporuka je birati optimističke teme. Da li je to najavljeno mini izdanje Superlige, za koji sam dao predlog da se igra po sistemu Zvezda-Mega-Partizan sedmokružno za nedelju dana(i zašto nije) i tako dalje…

Dakle, afirmativno je što se basket uopšte i igra, ali prvenstveno zbog sudija i funkcionera. Verovatno ne znate podatak da su arbitri, pre nego što i podbace loptu za početak meča, isplaćeni za ono što će tek da urade, kao u javnoj kući, mada i tamo sve češće ima plaćanja na reč, ''majke mi''. Afirmativan je komšija NJofra, koji ima na lageru novu poštapalicu – ''što počne lažima završava krađom''; odlično je što ljudi iz Saveza, pre svega Igor Rakočević, čine napor da za naše selekcije igraju momci koji su sa dvanaest, trinaest godina pošli trbuhom za kruhom, kao Dino Radončić iz madridskog Reala, recimo; manje je odlično (dakle – vrlo dobro), što srpske klubove u idealnoj petorci ABA basketića predstavljaju Luvavu i Cirbes (tu su još Pulen, Dragićević i Bilan); afirmativan sam i ja (na sopstvenu štetu) što pišem kako mislim, u želji da se dosta detalja popravi, pre svega da se igra časna košarka, u kojoj će mladi ljudi nalaziti svoju i doprinositi široj popularizaciji ovog areala. Naravno, svi polaze od toga da su pošteni, ''afirmativni'', mada mi se čini da je većina iskrena ''kao aplauz u kvizu sa Mandom i Sorajom''…