O Mega Miloju i nekolicini ostalih

U poslednji čas Njofra u piceriji na autobuskoj okretnici, pošto mu je gazda drug iz peska, pronalazi dva mesta pred televizorom, usred proslave (čuj proslave, derneka!) osamnaestog rođendana – malo pevamo uz Stoju i ostale pevačke ale, malo tapšemo basket potezima bez tona. Ipak srećni što smo u Srbiji gledali jedno od dva domaća finala. Njofra, tužan zbog poraza crno-belih, ali skriveno zadovoljan što su se uopšte i našli u finalu, komentariše, da me smiri: „dobro je, komšo, mogao je prenos da bude i na Pinku 49″…

Drugi utisak završnog turnira je – besprekorna organizacija, bez incidenata i divljanja navijača (povremeno neprikladno skandiranje, deo neizbežnog folklora i masovnog rijaliti nevaspitanja), što pokazuje da se derbi mečevi Zvezde i Partizana, recimo, ponovo mogu igrati uz prisustvo obe navijačke grupe. Dakle, sve zavisi od trenera i čelnih ljudi oba beogradska kluba, uz policijsku procenu i podršku. Znači li to, razmišljam elektronski, da su odnosi uprava mnogo bolji danas nego pre četiri godine (i zašto jesu)? Treće, najvažnije – prvi trofej Mega Leksa stigao je zasluženo za klub i Dejana Milojevića, kao stimulativna nagrada srpskoj košarkici, kao rebus (ili najteži sudoku) Zvezdi i Partizanu, ali i kao podsticaj FMP-u, Borcu, Konstantinu, Metalcu ili Spartaku – da i oni mogu do najvećih (barem) domaćih domašaja. Pridružujem se čestitkama svima iz pobedničkog tabora, mada sam to i najavio u prethodnoj kolumnici, ne zato što sam mnogo pametan, nego što sabiram solidno do deset…

Klupski trenutak našeg basketa opisao bih ovako: Mega Leks se kvalitetom najmanje izjednačio sa ostalim timovima, zahvaljujući treneru Milojeviću i njegovom modelu igre – fizički na maksimumu, presing sa udvajanjem i usmeravanjem na levu stranu napada (uz puštanje prvog pasa u ugao terena) svih četrdeset minuta, odličan ofanzivni skok, sloboda, individualni kvalitet maksimalno izražen u napadu, besprekorni odnosi momaka na terenu i u relaciji trener – igrači i tako dalje. E sad, tema za neku drugu kolumnicu je zašto su naši momci u drugorazredno-kaskaderskim ulogama u sva tri pomenuta tima, a zašto glavne role (zasluženo, da se razumemo) igraju Ivanović, Nikolić, Luvavu, Kaba, Murić, Džons, Vilson (za sada ne i Vilijams), Cirbes, Kinsi i Miler? Uglavnom, pretpostavljam da Miloje i u slavljeničkim danima razmišlja – kako smanjiti broj izgubljenih lopti (po devetnaest oba sastava u finalu, što meč ne čini prvorazrednim), što nije lako ako (pre)mlad tim konstantno igra u petoj brzini; kako rešiti uglove terena (posebno desne napadačke strane) i protivničke otvorene trojke, kao i defanzivni skok iz nepovoljnog rasporeda; kako uvesti (i kada) periode mirnijih, pozicionih odbrana i napada, kao alternativnu varijantu i tome slično…

Kouč Partizana Aleksandar Džikić nije, za kratko vreme, samo spasao posrnuli tim „ispadanja“ iz ABA lige i bio nadomak osvajanja KRK (samo dva poraza u desetak mečeva), već je vratio dostojanstvo, ponos svima, osmeh na lice igračima i navijačima, kvalitet igre podigao iznad objektivnog znanja tima. Mislim da crno-beli, uz niški Konstantin (zasluga Marka Cvetkovića) pružaju najviše u odnosu na potencijalne mogućnosti. A finale – energija je iscrpljiva, ne neograničena, teško je pri vođstvu 78:73 objasniti Muriću i drugovima da je dovoljno dvanaest ubačenih trojki, da se sad mora ići na prodor (pogotovo što su slobodna bacanja odlično realizovana, za razliku od Mege), da je važnije kontrolisati Ivanovića nego Jankovića i tako dalje. Moja prognoza – Partizan će do kraja Superlige (ako je uopšte i bude) biti konkurentan, a naredne sezone – na trofejnom evropskom putu…

Šampion je najviše izgubio na ovom turniru, ne zbog trofeja, već niza drugih (ne)vidljivih detalja: nemogućnost reakcije na agresivnu igru (posebno u nedostatku pleja Jovića), bez alternativnog načina i tempa igre, sa „disciplinom“ koja na celom arealu oko Crvene zvezde popušta kao gumica za vodu. No, predstojeći meč osmog kola Evrolige u Vršcu protiv Efesa, odnosno Dušana Ivkovića (zašto ne u Nišu, recimo, pošto je tu aerodrom i nekoliko hiljada vatrenih pristalica crveno-belih, a dvorana je već „isprobana“ za velike mečeve?) biće odraz realnosti. Pobeda znači toliko željeno četvrtfinale, poraz donosi gomilu briga, posebno poljuljanih odnosa i „poverenja“. Ali, da sačekamo desetak dana, do tada će i pozicije pred plej of ABA šmire biti podeljene. O KRK još samo jedna rečenica – FMP ima najjači mladi „domaći“ sastav, uz Davidovca i dva pojačanja teško ih je pobediti dvaput u tri meča, recimo. Ostaje žal što se ponovo ne oforme mlađe kategorije ove, ne tako davno najveće „fabrike“ košarkaša i van Srbije, ali…

Odužih, pozdrav od Njofre (omiljena floskula mu je nanovo – „ne raspravljaj se sa budalom, ljudi neće primetiti razliku“) i mene, uz neke odgonetke i pitanja. Superliga u dosadašnjem obimu, od četrnaest kola je zaborav, skraćena je teško izvodljiva. Prva varijanta da se prenose bodovi iz ABA i KLS lige je problematična jer nije najavljena ranije, a i ko će da gleda kad nema utakmica u trouglu CZ, Mega, Partizan? Dve grupe od četiri tima po „zmija“, parno-neparnom sistemu donose dve neravnopravne grupe – Zvezda, Partizan, FMP i Konstantin vidno je jača od četverca Mega, Metalac, Borac i Mladost. Ali, tu su ljudi iz Saveza za ovu mozgalicu, kao i nešto drugo što me zanima. Iskreno da mi kažu – da li su oni za domaću ligu ali ne mogu da utiču na to, ili za ABA jer je to trenutno korisno?