O pljuvanju i Megi

Drugo, jer je prekinut niz od dva poraza pred serijal mečeva Zvezda-Cedevita u ABA doigravanju, koji će zameniti – sportski ali i u rijaliti verziji – „večiti derbi bez Partizana“. Treće, jer je pikanterije uvek malo, pa se nastavilo ovim redom: hrvatska štampa nesuvislo baca akcenat na skandiranje i pesmarenje, uvlačeći neprimereno i Novaka Đokovića u taj koloplet, umesto na kvalitet igre oba tima, kao što je bio slučaj nedavno, kada je Cedevita pobedila u Beogradu. Na odgovor iz srpske prestonice ne čeka se dugo, a – po običaju – ulogu poentera uzeo je na sebe „prvi čovek kluba“ (PČK), izjavivši u jednim poštenim novinicama – „nismo im Đoković i ja krivi što njihovi sportisti ne postižu velike rezultate. Imam za njih čisto srpski komentar: mogu da nam pljunu pod prozor“…

Sad, razmišljam celinom raspoložive sive mase, uz konstataciju da su hrvatski mediji „koliko sutra“ shvatili grešku i spustili loptu na zemlju. U prethodnim kolumnicama izneo sam svoj stav da na basket mečevima nema mesta svinjskim nogicama, bubrezima, kao ni ratničko-istorijskim pesmama, uvredljivim transparentima i skandiranju, bacanju bilo čega na teren, ikakvom omalovažavanju i tako dalje. To je stvar do mašte i morala scenariste, a u slučaju CZ to je uvek jedno te isto lice, ne i – recimo – levoruki funkcioner koji nosi sat-kameru na desnoj ruci. Elem, u izjavi PČK ima par detalja koji su mi zapali za oko, kao: Novaka brane njegovi ljudski i sportski kvaliteti, tako da mu „advokati“ nisu potrebni; da nije pretenciozno stavljati Novaka i sebe u istu ravan; ja bih proverio podatak, mislim da nije najtačniji, da hrvatski sportisti ne postižu velike rezultate; neobični vokabular PČK podseća me na srećna vremena antologijskog rijaliti dvoboja „Čović-Vujošević“ i nije najsrećnije izabran; odnosno, umesto „mogu da nam pljunu“ (čitaj „izduvane“), „mogu da nas uhvate za“ i slično, još 1992. godine Zoran Kostić Cane, genijalni frontmen „Partibrejkersa“, dao je jezgrovito objašnjenje ovakvih situacija naslovom projekta – „rimtutituki“…

Naravno, ovde uskače komšija NJofra kao moja savest i korektor, koji ne blista zbog Zvezdinih odličnih rola ali ih nerado priznaje, konstatacijom – „neće svi dobronamerno shvatiti tvoju analizu, pojedinci su u školskoj predstavi igrali drvo“. Ne pretendujem na to, a kad sam već kod NJofre, da kažem da mu je omiljena ovonedeljna navijačka poštapalica, misleći na zvezdaša Vrapca – „na njegove laži baron Minhauzen hvata beleške“, a filozofska – „da izmet ima vrednost sirotinja bi se bez dupeta rađala“…

Opisano je, nadam se, iza nas, a pred nama je, siguran sam, deseto izdanje nacionalnog Kupa Radivoja Koraća, u Nišu do daljeg. Uz kvalitetan basket, očekujem „red i mir“ na i oko terena, glorifikaciju po medijima kvalitetnih mladih pojedinaca (pleja i ubicu-poentera Alekse Avramovića iz čačanskog Borca, na primer) i njihovog učinka, a ne huliganske histerije, golicljivih fotki gaćica čirlidersica, botoksovanih devojaka i verenica aktera, neukih političara u dolasku i slične ikebane, iako se te polupričice prodaju kao alva, odnosno idu „kao šećerna vuna na vašarski dan“… Kad govorim o samoj igri, odgovoriću na tri najčešća anketna pitanja: hoće li neko od ABA ligaša izgubiti u prvom krugu, šta će doneti „večiti derbi“ i – osnovno – ko će vikati „kup je naš“?

Prvo, KLS ligaši (besparicom, nejasnim ciljem lige, dominacijom starijih igrača osrednjeg kvaliteta…) teško mogu da nadvladaju timove iz višeg ranga, ali nalazim da je jedno iznenađenje moguće, tamo gde ne igraju prestonički klubovi, ako prvo odredimo Beograd kao glavno od nekoliko podsedišta Mega Leksa… Drugo, „večiti derbi“ – osim halabuke sa tribina i problema policiji i organizatorima – teško da će doneti na parketu nešto novo. Crvena zvezda je vidno kvalitetniji tim, toliko da se potire centralna uloga Partizanovog stratega Aleksandra Džikića i da još ostane lufta, ali – tako je bilo i nedavno kad su crno-beli slavili u ligaškom duelu. Kup je veliki motiv jer se u cirka tri meča može osvojiti trofej (u ABA basketiću prvak će ove sezone odigrati najmanje trideset jednu, maksimalno trideset četiri utakmice), donosi posebnu energiju, ali ni evroligaši ne spore igrački kvalitet CZ…

Treće pitanje je najteže, odgovoriću zašto mislim i želim da to bude Mega Leks. Želim jer je uvek dobro da se novi ekipni potencijal pojavi u Srbiji, jer to donosi košarkaški napredak. Tako sam osećao i u slučaju kad je FMP bio jak, tako i u slučaju Hemofarma, kragujevačkog Radničkog i Zvezde u tranziciji od pre tri godine… Mislim, jer je prethodnog finala i nekoliko dvoboja jedan šut prevagnuo na stranu CZ, jer je Mega po igračkom kvalitetu i potencijalu najbliža šampionu, jer je Dejan Milojević kouč koji je najviše izvukao iz svog tima i on sam rastao sa momcima, da ne idem u dalju analizu. Dumam da je to Mega, jer „znam“ neke stvari koje nisu za kolumnu jer su plod petpostavki a ne činjenica. Samo da ne bude još jedna bolna ''prečka u finalu''…