O Šubari i koječemu

Uz čestitke svim zaslužnim iz kluba, a pre svega igračima (Mitrović, Dangubić, Milošević, Krstić, Anđušić mlađi…), moram reći da se (nikako slučajno) uspon Hemofarma vremenski podudara sa dolaskom (pre dve godine) Žarka Vučurovića na mesto šefa struke mlađih kategorija i trenera juniora. Naime, radi se o kouču koji je već kroz igračke dane pokazao, osim vrhunskih rola na zahtevnoj poziciji „četiri“, da shvata igru, prepoznaje dešavanja na terenu, da mu je bitan svaki detalj… Jedan je od retkih trenera koji sistematski rad na terenu stavlja ispred kafić-marketinga i koji je, što je gotovo umrlo na ovim prostorima, sposoban da i vaspitno deluje na pojedince, a to je rudarski posao, jer danas momci u tim godinama, uglavnom, imaju gotovo nikakvo obrazovanje (jedan je skoro izjavio da ne ide u školu jer mu se ista zgadila – našao je dlaku u knjizi!?), barataju fondom od maksimalno sto reči, sve manje se druže sa devojkama a sve više sa audijem i nokiom… Još jednom čestitke i popularnom „Šubari“, uz nadu da će upravo on biti prvi strateg juniorske reprezentacije Srbije u narednom periodu… Dalje, Crvena zvezda je bila druga, igrala dobro, imala peh da jedan od najboljih igrača, Aleksandar Cvetković, ne igra poslednje dve utakmice zbog povrede, ali se nadzire da su i juniori deo ozdravljenja kluba. Najprijatnije iznenađenje završnog turnira F-8 napravio je, osvajanjem trećeg mesta, sastav Mladosti iz Čačka, a posebno treba apostrofirati ime Saše Abramovića, jer davati u kontinuitetu tridesetak koševa mogu samo ekstra-talenti (a svako može da bude borben i trči do otkaza, da igra odbranu, skače, postavlja blokade, cirkuliše po terenu)… Čini se da je Mega Vizura, sa Micićem, Bojićem i par igrača koji su nastupali čitave sezone za seniore, mogla i više od četvrtog mesta, ali osnovno je da su afirmisanjem nekolicine dečaka ispunili svoj primarni cilj… Nevoljno moram staviti na papir da je (i pored neigranja Miljenovića) neprijatno iznenadio sastav FMP-a ispadanjem u četvrtfinalu, tako da ne pamtim kada se (i da li se uopšte) to poslednji put desilo. Prošlogodišnje četvrto mesto juniora bio je poziv na uzbunu, a sada već dumam da su potrebne dublje lekarske analize u klubu (samo da hirurg nema posla) koji ubedljivo najviše momaka daje za reprezentativne selekcije…

Pomalo nezapaženo promakla je vest iz Niša da tamošnji basket uposlenici pripremaju spajanje dva ojađena beligaša u jedan stabilan klub, koji je već u pregovorima, što bi se novopolitički reklo , sa beogradskim (pretpostavljam i kojim) klubom oko „kupovine“ mesta u Košarkaškoj ligi Srbije. Pozdravljam, u ovim vremenima hronične besparice, fuziju klubova (možda bi i u Čačku moglo da se malo poradi na tome?), nisam ni zagovornik (naprotiv) „beogradizacije“ u sportu, ali moram da primetim nešto… Prvo, za sportski Niš uvek me je vezivala pomisao na fudbal, rukomet i boks, što je u redu, jer nalazim da svaki grad u Srbiji (osim Beograda sa više od dva miliona stanovnika) treba da se opredeli maksimalno za tri sporta i istraje na tome. Drugo, ne sećam se da je ovaj lepi grad u basketu dao reprezentativce i mega igrače, klub osvajao titule, fabrikovali se treneri i sudije, za šta je sve potrebna tradicija i vreme. Jer, u Kraljevo i Čačak ne ideš da tražiš rukometaše i vaterpoliste, u Arilju se ne gaji avokado, nego malina, nema puno vrhunskih skijaša po Vojvodini, kad hoćeš da zidaš kuću – pravo u Crnu Travu po majstore… Treće, za ovih 47 godina kako se nešto majem po košarci, desetak puta ljudi iz saveza pokušali su da „zasade“ basket u ovom gradu i svaki put se mlado stablo osušilo. Ako se ne varam, poslednje proširenje naše najjače lige sa 12 na 14 timova bilo je upravo da ne ispadnu Leskovac i Niš – pa? Četvrto, da me neko pogrešno ne shvati, treba basket da zaživi u svim većim sredinama, ali za to je, između ostalog, potrebno: trener-znalac (kao Bogojević u Kraljevu, pokojni Stančić u Valjevu…), koga krase i upornost, strapljenje, entuzijazam koji prelazi u fanatizam; operativac u klubu sličnih osobina kome je košarka preča od svega (kao, recimo, trenutno neopravdano zapostavljeni Gudžulić u Slogi) i barem jedna osoba u upravi koja može kontinuirano, stabilno da finansira klub, a koja nema trenerskih ambicija, zna barem minimum o basketu, metodici, procesu rada i stvaranja pojedinaca i tima… Da ne bude, kao što je neko pametan napisao: „nevolja sa jednostavnim situacijama je što su izlazi iz njih užasno komplikovani“.

Konačno, tokom ove nedelje očekuje nas F-4 evrolige, gde svojski navijamo, barem ja, za PAO i Željka Obradovića. No, o tome više u narednoj kolumni. Pokušao sam da ne pomenem (ali ću morati) mog druga Njofru jer poznajem još atipičnih likova, kao što je Ćira Ljadro (nadimak dobio po poznatom teniseru, jer „voli a ne ume“ da se bavi ovim sportom, o čemu svedoči pouzdani rezultat u setovima od 152:0 za Ćirinog tradicionalnog rivala Srkija), koji „sve zna“ o sportu, a posebno je kivan na košarkaške trenere i blati nas onoliko. Hajde što Darko Ruso, Jovica Antonić i ja imamo mizeran tretman kod njega, nego što se ostrvio na Duška Vujoševića i Željka Obradovića (već je igrao na Sijenu)! Sad, o Ćiri i sličnima najbolje se izrazio Njofra: „Vo nosi zvono, a Luda jezik – da se ne izgube…“