O vernosti i štednji

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Naime, jedan moj bivši drug (BD), ljut na mene što me je izneverio, dve godine spremao je svog kućnog ljubimca, psa Cokija, da me rastrgne prilikom prvog (a nužnog) susreta, tako što ga je svake srede „tukao'' novinama, na strani gde izlazi ova kolumnica, da pas reaguje na moju sliku (ne tekst, jer ne čita tako brzo) i omrzne me. Sad je razočaran ishodom, kaže da ga je Coki prodao za kroasan (oko 50 RSD) i prešao na moju stranu, kao i da nisu tačne glasine da je pas najbolji čovekov prijatelj – nego knjiga! Imam opravdanje za Cokija – to o prijateljstvu osmislio je čovek, psi se nisu izjašnjavali…

Druga skaska, pod radnim naslovom „o štednji“, tiče se čitave srpske basket populacije, a izrekao je moj drugi BD (napomena autora: sa povećanjem broja kolumni, srazmerno je rastao i broj „bivših drugova“). Naime, on tvrdi da je Crvena zvezda u slučaju Skorcanitis „uštedela 107.000 evra“!? Ni danas ne verujem da je to izrečeno, uz sve olakšavajuće okolnosti: popularno je „glasno“ štedeti u Srbiji, posebno opravdati dobijeni novac i tako sve animirati da još više ulažu, ali – zar je moguće javno vređanje inteligencije na tom nivou? Odnosno, da li je bolje priznati da su prva četiri angažovana igrača (Sofo, Nastić, Tomson i Mekel) više „oslabljenja“ nego pojačanja, što ne važi za Simonovića, Štimca, posebno ne za Milera i Vilijamsa (uzgred, dumam da je na „pušing defektu“ pala neka uštedica)? Dalje – znači li to da je ušteda već prešla zamašnu cifru od 400.000 evra, pošto su i ostala trojica „bivši“ igrači CZ, samo im to nije svima rečeno? Šta da notiram na kraju, osim da za ove parice kasica-prasica (možda je ona čovekov najbolji prijatelj?) mora biti baaaaš velika…

Moj komšija NJofra, koji je i dalje prvi čitalac i kritičar ovih pisanija (a koji trenutno živi i radi pod devizom „vo nosi zvono a luda jezik – da se ne izgube“), imao je kratak komentar na ove dve anegdote – „bratiću, hoćeš li da kažeš da vernost počinje štednjom, ili obrnuto“… Nastaviću o CZ, koja u petak igra očekivano najvažniju utakmicu za prolaz u drugi krug Evrolige, protiv Pešićevog Bajerna (ili Bajernovog Pešića?). Šanse su (barem 60:40) na strani našeg šampiona, iz više razloga. Promenom sastava nađen je model igre, kvalitetom blizu prošlogodišnjeg, Zvezda je pružila nekoliko odličnih partija, krcat Pionir je u Evropi priznat fenomen, još od vremena Partizana, Bajern je na početku igrao bolje, kao da je ispucao sve adute, ima li nekog keca u rukavu (i zašto ne)?

Još detaljnije: Jović i Cirbes su dva noseća stuba Zvezdine kuće, posebno plej, koji je dosegao sva tri nužna basket nivoa – defanzivno-radni, poenterski i kreativni, što se i u Evropi jako retko sreće. Cirbes neće izneveriti ni u odbrani, još manje u realizaciji, jer razume i „čita“ igru. Treći krucijalni adut je Lazić, koji gro odbrambenog posla obavlja, pre svega „brigom“ o protivničkim plejmejkerima, razbijanjem tečne igre, a sve češće se uključuje u realizaciju, poenima. Svoj radni, energetski deo neće zaobići ni Štimac, Simonović, Tejić… Da ne okolišam, problem može nastati na nekoliko nivoa. Prvo, kad igrači i stručni štab shvate da su favoriti (a jesu) u ovoj tekmi, a CZ tada najteže igra, kao da otežaju noge, a posebno ruke u napadu. Drugo, ako Miler, Vilijams, Simonović i Gudurić (pre ostalih) ne pogode desetak trojki uz korektan procenat šuta. Treće, ako igrači Bajerna skontaju da je bolje da Jović da dvadeset poena nego da ostvari toliko asistencija, tačnije – ako ne pomažu na njemu, nego ga čuvaju „jedan na jedan“. Četvrto, neko mora, od dvadeset četvorice igrača, imati izuzetan šuterski dan („džoker“), pa je izvanredno ako bude u crveno-belom dresu. Peto je „taktika suđenja“ arbitara, ma šta to značilo, šesto – iskustvo i kvalitet stručnih štabova, sedmo – „slučaj“, nešto što niko ne može da predvidi, osmo – četrdeset pet minuta rovovske bitke protiv Mege u ponedeljak može ostaviti traga i tako dalje… Da zaključim, CZ je zasluženo (klupsko-igračko-trenerskim angažovanjem) pred novim ulaskom u Top 16, čime bi davna opaska njihovog kouča precizno, proročanski glasila: „neki su prolazili dalje sa tri, neki (ćemo) sa pet pobeda“. Osnovni moj motiv zašto ću navijati za CZ je opšteg tipa, kao posledica pedeset jednogodišnjeg bivstvovanja u košarci – još četrnaest mečeva, sedam u Beogradu – svakako doprinosi posrnulom srpskom basket rejtingu. Srećno…

Kolumnicu završavam kako sam je i započeo – pričom o vernosti, ovoga puta bez uštede. Naime, Petar Božić je na kormilu Partizana, čini se, progurao najteže. Sa rastom tima (pre svega Aranitovića i Marinkovića) i njegovo iskustvo i rejting se stabilizuju, nestaju početne sumnje usmereno srpskog tipa, sa premalim vremenskim razmakom od „neznalica“ do „genije“. Ako bolje razmotri sudbine i početke gotovo svih priznatih kouča (recimo Željka Oradovića) videće da su doživljavali i gore stvari od „nevernih beba“, osporavanja ljudsko-trenerskih kvaliteta, pljuvačine po medijima i slično. A što se vernosti tiče – nalazim da je upravo on pozitivni etalon. Dobro, pri još jednom pominjanju NJofre (Vrabac je totalno prolupao – bukvalno „leti“ nad paviljonima u crveno-belom dresiću, neupotrebljiv je za bilo koju realnu analizu), stavljam tačku na „i“ zagonetnom sentencom – „ne kupe se muve u hramu, nego u kuhinji“…