Obični ili miš-mekinjaš?

Prvo, ako Košarkaški savez Srbije jeste „glava“ domaćeg basketa, hoće i treba da vodi kolo, a želi da bude uvažen – kako će sve to postići uz činjenicu da je ukinut Stručni savet (dakle, nema struke – starijih, trofejnijih trenera pre svega), odnosno da je „proterano“ iskustvo i znanje iz „kuće košarke“? Elem, voleo bih da mi neko precizno odgovori – ko i kada (za čije „vladavine“) je došao na genijalnu ideju da to telo (nikome) više nije potrebno. Dalje, kako da priznam da KSS „vlada“ na celom srpskom basket arealu, kad nema ingerencije nad četiri ABA ligaša (Crvena zvezda, Mega Leks, Metalac i Partizan), kao ni četrnaest učesnika Košarkaške lige Srbije. Dakle, u njegovoj nadležnosti nisu „samo“ osamnaest najboljih timova, sve „ostalo“ jeste. Kome nije jasno – neka učuka sajt KSS-a, zatim „takmičenja“ i namah će se „prosvetliti“. Dobro, opet (želim ili rizikujem?) će se ova kolumnica, kao segment dnevnog pres klipinga (podvučeno debelim crvenim flomasterom, dakle „negativno“), naći na nečijem mahagoni stolu, ali…

Drugo, nejasna mi je medijska popularnost, tačnije popunjenost i interesovanje za (B)ABA ligaše, koje ide redosledom Zvezda-Partizan-Mega-Metalac, umesto tabelarnim učinkom, koji bi jedini trebao da bude merodavan, dakle Zvezda-Mega-Metalac-Partizan. Detaljnije – zašto je Mega Leks toliko zapostavljen, kad sa sedam pobeda deli drugo mesto sa Zvezdom i Cedevitom, dok su Metalac i Partizan skupa jedva napabirčili istih sedam pobedica i drže se začelja kao pijan plota? Zašto kad su jedan od vodećih, produktivnijih pogona za mlade igrače; zašto je i Dejan Milojević (koji je od svih „naših“ trenera dosad postigao najviše) retko viđen gost u medijskim i reprezentativnim selekcijama? Šta treba da uradi da zasluži adekvatan tretman – da se skine u kupaće gaćice i prijavi za „farmu“, napljuje nekog od političara, samoreklamira posle pobede a krivi igrače po porazu, po odomaćenoj floskuli „igrači (ni)su ispoštovali dogovor iz svlačionice“. Treba li da se stidi i krije što je i defanzivno tim podigao na zavidan nivo (posle desetogodišnje vladavine krilatica „ko dodaje taj se ne prodaje“ i „ko se još udomio na odbranu, odnosno bez indeksa korisnosti“), što nije plašljiv, neodlučan kao neki, što je ličnost? Da zaključim, trebalo bi u životu razgraničiti lični animozitet od znanja i uspešnosti. Naravno, ovde ne mislim na Milojevića, jer je on opštepozitivan lik u košarkaškoj Srbijici…

Treće o čemu dumam je – kad sam već pomenuo Megu i ambiciozan rad sa mladima – kako ostala tri tima koja nas zastupaju u regionu promovišu naznačene talente. Metalac nikako, jer nema ni adekvatan pogon mladih, praktično nijednog igrača koji je ponikao u Valjevu, ali to i jeste njihov osnovni, dugoročni problem (uz izgradnju dvorane) o kome će možda i više razmišljati ako naredne sezone Srbija bude zastupljena sa svega tri kluba u ABA „monodrami“, što postaje sve izvesniji scenario (srpskih) funkcionera koji vode ovu ligu… Partizan je doveo dva stranca, verovatno u želji da izbegne poslednja dva mesta (koja automatski znače zabranu jednogodišnjeg učešća u istom rangu, barem za sad), ima neujednačen kvalitet, tako da Vanja Marinković igra ali oscilira kvalitetom, dok mlađani Aranitović sa sedam minuta na parketu u Zadru neće baš brzo završiti „basket fakultet“. Što se tiče crno-belih, nemoj da ostanu bez trofeja, para, okosnice tima za naredne sezone, odnosno da ne bude kompletna „bućušnica“ (autor novogovora Muta Nikolić)…

Konačno, Crvena zvezda pokazuje u tom pogledu neke namere, ali bih rekao da su više deo „iznudice nego plana“. Da pojasnim: gde se izgubi Boriša Simanić, koji je nastupio na jednom meču Evrolige i nagovestio ekstra potencijal, posle povrede Mitrovića a pre dolaska Milera? Igra li više ove nego prošle godine Tejić i u čemu je napredovao? Gudurić je konstantno na parketu, hoće li mu se tanjiti minutaža posle najavljena dva pojačanja na spoljnim pozicijama? Rebić je „sedeljku“ na klupi završio (posle povreda Mekela i Lazića i pet ličnih Gudurića?) sjajnom partijom protiv Bajerna, ili će je opet nastaviti od decembra, kad Vilijams posle „pušing-defekta“ ponovo zapleše u voljenom dresu? Da, razumljivo je da mladi teško, pogotovo u većem broju, mogu na teren kad se igra Evroliga, ali je pitanje koliko su od navedenih potrebniji i bolji osmorica pridošlih-otišlih (Skorcanitis, Nastić, Mekel, Tomson, Miler, Štimac, Simonović i Vilijams) i dvojica najavljenih, tačnije ko će od njih desetorice biti u sastavu početkom juna naredne godine…

Ima tu još par detalja, ali sam i ja postao „skočimiš“, ne smem da objavim, nemam muda, što reče Dozet. Odnosno, spadam li u miševe, miševe-mekinjaše, skočimiševe, ili prdimiševe? Ali, „važno je učestvovati a ne pobediti“, što reče naš narod, kao jednu od pogrešnijih i manipulativnijih populističkih fraza…