Ograničen kao terasa

Jako teško je reći nešto više o ovom (ne)sportskom događaju, možda dodati samo komentar mog dragog Njofre: „Vidi, komšija, pošto ovo spada u pornografski materijal, trebalo je samo snimak prikazati u jedan sat posle ponoći, da ne kvari omladinu, a i tada zabraniti mlađim od šesnaest godina, a budnim, da vire u ekran…“ Taj klasični nokaut, bokserski rečeno (i još mnogo problema sa navijačima, tačnije borbom za vlast između više grupa u upravi, a čije istinske, skrivene ideologe samo naslućujem), majstorski je amortizovao trener crveno-belih Saša Nikitović i (u najvažnijoj utakmici za oba tima) posle svega tri duga dana bez noći – pobedio FMP rezultatom 90:79. Dva potpuno različita poluvremena, a tim iz Železnika ponovo je (kao i prethodno u Valjevu), ničim izazvanom konfuzijom, promašenim slobodnim bacanjima i izgubljenim loptama – može se reći barem 51 odsto sam doprineo gubitku važnih bodova. Imam utisak da je nepotrebno, zbog moguće koš-razlike u revanšu, domaćinu darovana dvocifrena razlika, što je, praktično, dupla pobeda Zvezde… Naravno, Njofra nije propustio na „plazmi“ ni taj prenos, a komentar je više nego zanimljiv: „Bacali su loptu u koš Loš protiv Slabijeg, kao da su se takmičili ko će da izgubi. I, pošto je još uvek pravda spora ali dostižna – Loš je pobedio…“

Još jedna stvar primetna je kod nas trenera, a to je nedovoljna kontrola emocija, pa i oskudna rečitost na konferencijama za štampu, sve do zaboravljenog fer-pleja. Dok se mlađim delom i može progledati kroz prste, nije preterano korektno od iskusnijih, niti kolegijalno pred medijima, recimo: komentarisati takmičenja i događaje u kojima niste učestvovali, predavati se i miriti sa neuspehom (odnosno isticati belu zastavu) osam kola pre kraja, prebacivati odgovornost za poraze isključivo na igrače, naprasno negirati njihov kvalitet, pogotovo ne moralni, zaboraviti da su asovi na terenu magnet za publiku, retko treneri … A da, umalo da zaboravim, donji veš ne pominjati, posebno ako se poretko menja (opravdano, zbog nagomilanih pobeda i sujeverja), a u oblačenju – angažovati stilistu za sitne pare, ili komšinicu na dogovor…

Sad, trenutno stanje na tabeli mogu podeliti u nekoliko segmenata: sa po pet pobeda iz šest kola prva tri mesta dele Partizan, Hemofarm i Radnički, s tim što trijumfom u Beogradu nad šampionom kragujevački Radnički ima izvesnu prednost. Mnogo toga rešiće i utakmica poslednjeg kola prvog kruga u Vršcu, između Hemofarma i Partizana … Borba za četvrto mesto je nešto što je posebna draž ove Superlige, a dumam da, zbog dvocifrene pobede nad Metalcem i FMP-om – upravo Crvena zvezda izbija u prvi plan za ovu „skupu“ poziciju. Ukoliko sutra na Novom Beogradu savladaju Mega Vizuru i 20. aprila, takođe kao gosti, OKK Beograd u zaostaloj utakmici – crveno-beli bi dobili puno bodovno i na samopouzdanju, tako da bi samo serija kikseva u Pioniru mogla da ih odvuče dalje od NLB lige… FMP ima samo jedan trijumf, treba da dođe do dve, tri podvig-pobede da donekle anulira poraze u gostima od „srpskih“ ligaša. Daleko od toga da je sve izgubljeno, ali brine ono u čemu se bezmalo svi slažu – tim iz predgrađa igra tanušno, neprepoznatljivo… Valjevski Metalac nije napravio, uslovno rečeno, nijedan kiks, na kontu – kao i OKK i Zvezda – ima dve primerno proslavljene pobede, za sada je značajan kandidat za toliko željenu regionalnu ligu, ali lično mislim da će tu biti izvesnih poteškoća. Naime, Metalac igra vidno slabije na gostovanjima nego kod kuće, osnovicu na terenu čini trio Ljubičić-Sinovec-Marojević, koji su na parketu po 35 minuta, tako da će zamor i sve bolji skauting učiniti svoje u napornom takmičenju… OKK Beograd igra sjajno, na gornjoj granici očekivanog, četu Marka Ičelića veoma teško je savladati, a njihovi nastupi u Valjevu i sa Zvezdom kod kuće – obeležiće dalji rezultatski tok: jedan trijumf ih snažno drži blizu „crvene linije“… Mega Vizura, kao i FMP, ima samo jednu pobedu, a čini se da poraz kod kuće od OKK nagoveštava zaborav četvrtog mesta…

Na kraju, jedan revnosni čitalac ovih kolumni, podsetio me je na obećanje da prozborim koju o Interner kritičarima, sve brojnijoj populaciji zaluđenika, koja odlazak kod psihijatra zamenjuje kompjuterom i, skrivajući se iza lozinke, uglavnom blati najstrašnije sve i svakoga, u krug… Naime, mislim da se radi poglavito o isfrustriranim likovima, koji nisu, barem košarke što se tiče, uspeli da se ostvare ni kao igrači, sudije, treneri, funkcioneri, a tako su voleli nešto od toga da budu… Ovako, usko navijačke strasti i nabujali ego, uz mogućnost da ocrne svačije ime i rad, dovodi ih u lažnu poziciju nadmoćnosti. Prosečan Interner kritičar izgledao bi ovako: onizak je, retko ima seks sa suprotnim polom, navija ludo za svoj tim sa šipre, u kopu (mada su i među košarkaškim trenerima počeli da bujaju predvodnici navijačkih grupa!?), preferira brzoj hrani, nema dva živa svedoka da je dao koš na bilo kojoj zvaničnoj utakmici, „voli da mrzi“, bacio je akcenat na statističke podatke. „ograničen je kao terasa“ (Njofra)… Mada, barem dvojicu sam prepoznao, odala ih je sujeta, koja nije uvek dobar saputnik…