Orlovi nisko lete

E sad, ako skasku prebacimo u stvarnost, košarkaška reprezentacija Srbije je u Litvaniji, osvajanjem minornog osmog mesta na prvenstvu Evrope, zaslužila da se o njoj sroči rimejk pomenute knjige, ali pod naslovom Orlovi nisko lete! Slično onom vicu o lovačkom keru – „ili ovo nije ptičar, ili ga nisko bacamo“. Tačno je da i ovi naši, srpski „orlovi“ lete, ali nekako plitko, pri zemlji, ni blizu negdašnjih visina. Više su mi nalikovali na vrapce… Složimo se klimoglavom Valter (koga ni ovaj zapaženi neuspeh neće pokolebati da i dalje brani košarku) i ja, pa tako zajednički dođemo do naslova kolumnice…

Sad, da malo uozbiljim stvar, mada su činjenice surovo rečite: osmo mesto, osim glavobolje, ne donosi ništa. Znači, preskačemo drugu olimpijadu za redom, projekat „London 2012“ završio se godinu dana ranije, što je dobro samo ako zidaš zgradu. Odigrali smo u osamnaest dana jedanaest utakmica, opet pobedili (Italiju, Letoniju, Izrael, Nemačku i Tursku), dok smo poraženi izašli iz duela sa Francuskom, Litvanijom, Španijom, Rusijom, Grčkom i Slovenijom. Bolno zvuči podatak da smo u poslednjih sedam utakmica savladali samo Tursku sa poenom razlike, što mene navodi da se zapitam za neke stvari. Prvo, svi veliki timovi na dugim turnirima (a ovaj se baš razvukao kao žvaka) kreću sa nešto slabijim igrama, pa postupno dižu formu i kvalitet prikazanog, kako se približava finale, dok smo mi radili suprotno – igrali smo najbolje u prvih pet kola. Drugo, to je pomalo čudno, posle dva meseca ozbiljnih priprema, gde je u medijima bilo najavljeno da ćemo biti najspremniji kolektiv, kao i tri povrede u drugoj polovini prvenstva…

Iskreno, najviše boli neborbenost, komotna odbrana i rana predaja u pojedinim utakmicama (Španija i Grčka, pre svih), odnosno gorak ukus, koji dele svi iz košarke, a koji ostaje – moralo je agresivnije, posvećenije dresu Srbije… Kako je moguće da se tim više od tri godine sprema za nešto što je stalo u samo četrdeset minuta meča sa Grčkom, a da se prva četvrtina izgubi sa rekordnih 34:8, da za poluvreme napravimo devet (umesto devetnaest!) ličnih, da kapiten pre tog, životno važnog meča za naš basket, izjavi „imamo problema sa motivacijom“… A, pritom, Mekejleb plače kad Makedonija časno izgubi od vidno kvalitetnijih Španaca, Toni Parker, koji je i bez ovog takmičenja odavno ušao u sve almanahe svetske košarke, kaže „ostvario sam san koji sam jurio jedanaest godina“, Grci se raduju kao deca u pesku, a njihov kouč saopšti „da je ulazak u šest ekipa ravan osvojenom zlatu“… Video sam kako Kirilenko grebe u odbrani, stalno je u problemu sa ličnim greškama, maksimalno je posvećen timu, kao i braća Gasol, Navaro, Kalderon, Fernandez, pomenuti Mekejleb i Parker, Noa i Dijao, Jasikevičijus i Novicki, a – svi oni su veće „zvezde“ od bilo kog našeg reprezentativca, jer su osvojili hrpu medalja, jer iz meča u meč na terenu (a tu je, ipak, istina, ne u medijima i samoreklamiranju) pokazuju da su pravi… U kakvom li su šoku bili Litvanci posle poraza od Makedonije (tu, za realne ljude, prestaje svaka priča o pristrasnom suđenju i Lamoniki, recimo), pa su sutradan „našli motiv“ i pobedili Sloveniju. Čemu kuknjava o umoru i povredama, kad veseli Makedonci (posle loma ruke Gečevskog, koji je i takav hteo da igra) plešu za bronzu sa šest i po igrača, kad gotovo da nema tima koji nije imao tih i sličnih problema…

Pošto je Krstić, koji je od onih poštenih, koji uvek daju maksimum, posle pobede nad Turskom ukorio medije („dobro razmislite pre nego što počnete da kritikujete“), ja sam dugo dumao pre ovog teksta, hoću da kažem da sam ga poslušao. Veliku istinu rekao mi je Valter: Komšija, naš problem je počeo kad su Rusija i Makedonija u međusobnom meču, zapeli iz petnih žila da pobede, da bi u četvrtfinalu igrali protiv nas. A, ne tako davno, svi su bežali od Srbije „kao đavo od krsta“… Realno, mislim da su problemi (osim činjenice da smo, po starom balkanskom običaju, precenili individualni kvalitet ovih momaka, koji bi se pretočio u ekipni da su tu bili, recimo, Veličković, Radenović, Raković, Raduljica, Miličić, Rakočević, Radmanović i ne znam ko već) išli ovim redom: većina momaka u tim je ušla svojim napadačkim sposobnostima, tako da se u odbrani nije zapinjalo kao ranijih godina (Teodosić, Kešelj…), posebno u spoljnoj liniji, dok je centarska postavka verovatno najsporija na prvenstvu, pa ne može da stigne spolja (Burusisa, na primer), a to je dovoljno da „pik“, koji je osnova svih napada, jako slabo branimo. Kad primiš mnogo poena, nema tu ni kontre, ni brze i moderne igre u napadu, kao što je najavljivano, a za poziciju treba malo više iskustva i bolji šut spolja, tako da sve vuče jedno drugo…

No, šta je tu je. Svako otrežnjenje je bolno i dugotrajno, ima vremena za analize i razgovore, kao što su najavili selektor Dušan Ivković i predsednik saveza Dragan Đilas, koji se izvinio svima u Srbiji, u jednoj od svojih dnevničkih zabeležaka (mada ne znam zašto se gospodin izvinjava: nije nikog uvredio ili stao nekome na nogu, nije ni igrao, jedva pet meseci je u „kući košarke“, a ima barem dvadesetak neposrednih aktera koji pre njega to treba da urade). Nego, mene brine najviše što nismo „lansirali“ nekog mlađeg igrača i što to, čini se, skoro nećemo ni uraditi. Ali, o tome više idućeg ponedeljka…