Osmeh na licu

Znam odavno za bolest rasnog šutera, kakvih danas malo ima – Slađana Stojkovića, njegovu borbu, operaciju koju očekuje i nadam se uspešnom ishodu. Prošle nedelje dobar deo Balkana ujedinio se u želji da mu se pomogne: iz Tuzle gde je ostavio dubok trag, skopskog Karpoš Sokolija, iz čitave Srbije, njegovih “romantičara“ sa Crvenog krsta i drugih klubova i pojedinaca – stiže svekolika pomoć, finansijska pre svega. Nekako u isto vreme trener barskog Mornara, Đorđije Pavićević, otkupljuje 2500 karata, odnosno donira pet hiljada evra kao pomoć trogodišnjoj Seleni Mandić. Braća Pavićević su prvo igrački, a poslednjih petnaestak godina trenerski, sponzorski – tvorci “novog“ Mornara, koji i u ABA ligi ostvaruje zapažen rezultat. Ali, ovaj potez je iznad svega, kapa dole. Znam poprilično trenera, bivših i sadašnjih igrača, privrednika koji se uključuju u svaku humanitarnu akciju, pomažu i ne žele javno da se eksponiraju, još gori ljudskost u sportu u moru šenlučenja i budalaština svakojakih…

Još jedna vest prošla je premalo propraćena po medijima, ovlaš pomenuta, mnogo manje od verbalnog sukoba estradnih silikonki tipa “čijajebabakurva“. Naime, u jednoj od hala Beogradskog sajma održan je 17. “Međunarodni minibasket festival Rajko Žižić“, koji je ove godine okupio rekordne 223 ekipe u četiri uzrasne kategorije. Odnosno, oko dve i po hiljade devojčica i dečaka družilo se i igralo košarku, provodilo korisno vreme i nešto naučilo. Nekorektno bi bilo ne pomenuti Radeta Georgijevskog, predsednika Udruženja minibasket Srbija, koji od početka sve ovo osmišljava i sprovodi u delo…

Dakle, bila je ovo manifestacija mladosti, igre, ljubavi, pozitivne energije, druženja svekolikog – čemu bi basket, sport uopšte i trebao da služi. Nažalost, mnogo stvari otelo nam se kontroli, o čemu je zalud proliveno na tone elektronskog mastila, pa predstojeći srpski derbi u okviru ABA nonšalancije, Partizan-Crvena zvezda ledi krv u žilama, što bi se arhaično pesnički reklo. Lepša strana je što igraju prvi i drugi na tabeli, što ćemo videti na jednom mestu bolji srpski igrački deo, što se očekuje odlična košarka, što… Sve ostalo je strepnja: odavno dolaze samo navijači tima koji je domaćin, sa spremnim repertoarom pesmica koje dotiču i grebu dno. Policija je od ranog jutra u pripravnosti, više po gradu nego u dvorani, jer često dolazi do sukoba navijača, da ne porađam ružne uspomene. Simpatizerima “porodičnog tipa“ odavno tu nema mesta, dominira ostrašćenost, huliganstvo i nevaspitanje. Ostali, koji ne navijaju za “domaće“, koji neće da se deru, pljuju i biju – moraju da nađu kablovski paket koji ima Arenu i da gledaju “večite“. A da, možda će RTS ovoga puta da preuzme sliku od “mlađeg televizijskog brata“? Dakle, praznik basketa pretvori se u nešto drugo, a u izveštaju posle utakmice najmanje se priča o Joviću, Simonoviću, Kuzmiću, Veličkoviću, Marinkoviću, a mnogo više o nusprozvodima svakog derbija. Da li će se ovoga puta nešto promeniti (i zašto neće)?

Naravno da je Njofra Paviljonski evocirao uspomene, odlaske na derbi kada je sve bilo normalno, a čega se momci do trideset godina starosti ne sećaju. On ove nedelje radi pod devizom “kako god okreneš čašu dno ostaje dno, a tako je i sa ljudima“, a nije želeo da bude koautor narednog dela kolumnice, koja govori o uspesima Zvezde. Naime, u Evroligi savladana je (“iskidana“, što bi se žargonski reklo) Baskonja u gostima, a posle dva dana i Panatinaikos u Beogradu, dok je u ponedeljak na istom terenu, nešto teže, upisan novi trijumf protiv barskog Mornara. Hteo sam nešto sublimirano da zabeležim. Prvo, Zvezda je prestala plašljivo da se ponaša, da strepi od svakog protivnika, zna od koga je bolja i to ne krije. Drugo, problem ulaska u osam najboljih je iza njih, sad treba zauzeti što bolje mesto, preporučujem da kalkulacije ostave drugima, uvek je najbolje pobediti sve što možeš. Treće, snaga i napredak tima vidi se u sledećem: početkom Evrolige izgubljen je meč na domaćem terenu od turske Darušafake, krajnje neizvestan. Prošle nedelje, u utakmici sličnog kvaliteta i toka, sa protivnikom istog ranga, čak ne u tako briljantnoj igri – savladan je grčki PAO. Zato što je tim pobeđivao, rastao kao testo, dobijao na samopouzdanju, zato što je usvojena sistemska filozofija igre i ponašanja, razrađena u odbrani i napadu do detalja, zato što se egal rezultat u poslednjem minutu dočekuje spremno, sa osmehom na licu, zato… Lična opaska: nisam oduševljen što je dvorana protiv Mornara bila poluprazna, a što će u petak protiv Efesa biti prepuna, navijači šampionskih sastava ne biraju protivnike, oni dolaze uvek…

Zaključak: položili smo ispit što se tiče humanosti, mladosti, učenja dece košarci, ekipnog kvaliteta na parketu, ostalo nam je najteže – da se pobedi nevaspitanje, klupska isključivost i lična gramzivost. A to se leči teže nego rak pluća, što reče komšija Njofra zagonetno – “bratiću, ovce se ceo život plaše vukova, a na kraju ih pojedu čobani“…