Otišao je Ranko

Mnogo toga rečeno je i napisano o Ranku, mogu da dodam, skromno, moja sećanja na njega, u svega nekoliko reči: učitelj i vaspitač igrača, prijatelj i savetnik trenera, vazda vedri vizionar basketa. Iz govora Božidara Maljkovića izdvojiću sledeće, promućurniji će shvatiti zašto baš ovaj pasus: ''Ranko je prihvatao sve. Vezivao je ljude za sebe, išao je kroz život spuštenog garda, valjda smatrajući a priori da su ljudi nalik njemu, dakle dobri. Nažalost nisu, bar ne uvek…'' Pravi je trenutak, pri odlasku jednog od najvećih neimara, da se zamislimo nad upitnom podelom ljudi na ''graditelje'' i ''rušitelje'', jer je – čini mi se – u novom veku u košarkaškoj Srbiji primat u rukama ovih drugih…

Kolumu pišem pre ''večitog derbija'' koji to više nije, a probaću da objasnim i zašto, ako je to potrebno. Prvo, nekada su utakmice Zvezde i Partizana bile praznik, očevi su oblačili belu košulju i odelo, vodili mušku decu za ruku u dvoranu prepunu navijača, poštovalaca basketa, koji su gutali svaki potez asova, majstora magije. Ostali su ostajali kod kuće, na nekom od tri televizijska programa posmatrali meč. Ulice su bile prazne… Danas na utakmice idu huligani kluba domaćina, spremni bukvalno na sve, botovi i botoksovane udavače, starletice i rodbina igrača, pa i političari, karijeristi u nastajanju. Karata nema u prodaji, dele se ''svojima'', protivnički navijači dobiju malo, za one koji fizički i verbalno, dakle prostački – mogu da odgovore domaćem jezgru. Ostali po kafićima i kladionicama (znači, poglavito mlad svet) traže neki od iks programa Arene. Grad je u opsadnom stanju, policija maksimalno oprezna… Drugo, imalo se šta videti, dominacija znanja i kreacije bila je iznad snage i neznanja, a danas je obrnuto. Uvek je, u oba tima, bilo desetak majstora, danas ''majstorima'' zovemo šustere i kalfe i aplaudiramo na rezultat 60:60. Odnosno, ako je na prvom ovosezonskom derbiju najzvučnije ime (ne mogu da se odlučim, konkurencija je ujednačeno skromna) – recimo (eks)reprezentativac Stefan Jović, onda hmmm… Treće, nekada su se igrala dva-tri derbija godišnje, danas do petnaest, pa sve gubi smisao. Četvrto, niko precizno ne zna zbog čega se igra, u kojoj (čijoj?) ligi, gde su tu klubovi iz Srbije, voleo bih da mi neko (iz Košarkaškog saveza Srbije, recimo) elaborira o ulozi, kvalitetu i (posebno) viziji našeg basketa, odnosno – ko vozi traktor, a ko otvara kapiju? Nemoj samo da bude – ''ne razumem pitanje''…

Što se ''suve'' košarke tiče – biće u najmanju ruku neobično (kao šesti prst na ruci), ukoliko domaćin, tim Crvene zvezde ne slavi dvocifrenom razlikom. Jer, takmiče se evroligaš protiv ABA fenjeraša, tim u uzletu protiv nokautiranog protivnika i tako dalje. E sad, to što se iz redova šampiona testera okreće naopako, znači da je i njihov kouč naučio alibi-zanat, što nije neobično, jer je pre nekoliko godina imao mega mentora, koji je hudinijevski manipulisao navijačima i medijima, pre svih. Naime, na pitanje razmišlja li o ostavci posle dva vezana debakla u Evroligi, DR je odgovorio – ''ne razumem pitanje'', što je – uz bulažnjenje o finansijama, povredama, vrednom treniranju – sami vrh demagogije. Elem, brzo se nauče odgovori na pitanja koja pospešuju ego (kao prošle godine, zasluženo), ali se ne razumeju ona škakljiva, a realna, koja su takođe deo posla svakog trenera. Dakle, NJofra je imao i tu svoj poseban prilaz, da ne kažem analizu: ''komšo, dečko je naglo okuratio, pimpek mu možda nije porastao, ali je očvrsnuo, ima jaaaka leđa pa mu se može. A pamtim njegove gegove i performanse sa utakmica, snishodljivost do udvorištva prema novinarima…'' Vrabac, pošto navija za Crvenu zvezdu, brani svog kouča: ''prolupao si kao auspuh, čovek je triplokrunaš…''

Ja, ako se pitam, ne bih uzimao ništa zdravo za gotovo, sve su to faze kroz koje prolaze treneri dva naša najtrofejnija kluba. Mada, ne bih mu ubrojao u plus ni što ga iskreno, krajnje emotivno brani prvi čovek kluba, sa dve ingeniozne sentence: ''neće mi čaršija i botovi postavljati trenera'' i, još jače, ''ne možete očekivati da ekipa napreduje ako otpuštate trenera maltene posle svakog poraza''! Savršeno… Ipak, imam neka dosadna pitanja, tek toliko da kolumnica ne prođe u kolotečini. Ako je Sofo dobio otkaz, znači li to i priznanje da je neko pogrešio (i zašto da), šta je strašno da neko i o tome progovori. Ako uskoro dođe dan rastanka sa Tompsonom, Simonovićem, Nastićem, možda Mekelom (Štimac i Miler su, zasad, sigurni) – hoće li neko (i zašto neće) priznati da je tema načisto promašena, kao kad umesto sarmica u zelju spremiš supu od bajate koprive. Odnosno, da li bi i sledeći timčić – Jović, Rebić, Lazić, Dangubić, Gudurić, Davidovac, Mitrović, Simanić, Tejić, Cirbes, Apić… – postigao isti cilj: bio borbeniji u Evroligi bez prolaza u šesnaest, igrao finale (B)ABE i savladao Mega Leks u domaćoj Superligi i zašto bi? Uz malecne razlike: uštedele bi se zamašne parice, oformio bi se kostur tima za narednih nekoliko sezona, pobrale bi se simpatije javnosti, umesto (opravdanih?) konstatacija tipa – ''velika turistička grupa koja šeta Evropom'', što reče veliki Mokano…

Da, u petak dolaze ''ljuti i ranjeni'' Željko Obradović i njegov Fenerbahče. Možda je to prelomni trenutak koji svaki dobar tim vodi u pozitivu? Videćemo, a evo i prigodnog slogana za neku od pesmica koja se pre početka i u poluvremenu meča može pustiti: ''kako peku oči moje, kad se u njih sliva šampon roze boje.

Glosa:Iz govora Božidara Maljkovića izdvojiću sledeće, promućurniji će shvatiti zašto baš ovaj pasus: ''Ranko je prihvatao sve. Vezivao je ljude za sebe, išao je kroz život spuštenog garda, valjda smatrajući a priori da su ljudi nalik njemu, dakle dobri. Nažalost nisu, bar ne uvek…''