Pamet u glavu ostalo uza zid

Hoću da kažem, a sad već sa potrebnom dozom ozbiljnosti, uverio sam se iks puta sopstvenim očima da je obrazovanje mladih ljudi, a uz to nedeljivo ide i vaspitanje, na mizerno niskom nivou. Naime, dvojica momaka, koji žele da postanu ekstra košarkaši planetarnog kalibra, ušli su, da ilustrujem samo njihove primere, u urbanu legendu: viši je školski lavabo upotrebio, ako ćemo pošteno samo jednom, za veliku nuždu (rekao sam vam prošli put da će biti još stvari za Riplija i njegovu rubriku „Verovali ili ne“), dok je drugi na pitanje iz istorije o Prvom svetskom ratu, staloženo odgovorio da je planetarni rat počeo tako što je Gavrilo Princip u Sarajevu izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika RIA Ferdinanda!? Nećemo o imenima ovih gigatalenata, ubeđen sam da i oni ovim povodom žarko žele da ostanu anonimni… Još samo kratak osvrt, pošto sam obećao i nastavak, na prošlogodišnja dešavanja u domaćem basket-BOLU. Elem, u subotu mi je u Železniku korektno, otresito sudio mlađani arbitar iz Novog Sada po imenu Miloš Stanojčić. Ne znam dečka pa, ne budi lenj, začeprkam po „knjigama pravoslavnim“ da vidim koliko je puta prošle godine bio delegiran na utakmice Lige i Kupa Srbije, Superlige i plej-ofa i – shvatim: momak je sudio jedva šest (6) puta od barem 250 mečeva!? Kako da napreduje kad ne dobija šansu (isto kao mlad igrač – teško konstantnim sedenjem na klupi može da podigne svoj rejting), neće valjda virtuelnim suđenjem pred televizorom, devojkom, taštom i komšijom? Dobro, mora neko da je bio arbitar na silnim utakmicama, kažem sebi pa prebrojim:“ verovali ili ne“ od 37 arbitara sa A liste, njih 16 odsviralo je 568 mečeva, ili u decimalu 76,3 odsto! Ne treba matematički biti potkovan kao Ajnštajn pa zaključiti da je jedva 23,7 odsto mečeva sudio ostatak od 21. delioca pravde! Pošteno, kumovski… Normalno, to se sve može pretvoriti i u novce, pa videti „čija se baba prostituiše“. Ne da mi đavo bukvalno mira, pa razbistrim koliko je prošle sezone numerološki Kum 1 sudio utakmica: domaću i NLB ligu skromnih 67 mečeva, a lako je dokonati da sa Evroligom, Svetskim prvenstvom u Turskoj, ostalim turnirima, utakmicama juniora – brojka lagano biva trocifrena! Dobra „tezga“ ovo suđenje, zar ne? Kao i većina stvari u Srbijici, retkima BASKET, a većini BOL… Normalno, da ne zaboravim, u Košarkaškom savezu stanje je redovno haotično. Čeka se ili dolazak Godoa, ili da umre Đekna, šta pre bude. Nastaviće se, ako urednik Luka drugačije ne odredi…

Počela je i Evroliga, koja će na našim prostorima biti nikad gledanija. Kako zbog nespornog kvaliteta košarke i brojnih majstora na samom parketu, tako i zbog barem sedmorice sjajnih trenera čiji su nam lik i delo uglavnom poznati: Dušan Ivković predvodi bogati Olimpijakos, Željko Obradović, najtrofejniji u ovom takmičenju, PAO, Dule Vujošević želi CSKA ponovo a sebe premijerno da dovede do prvog mesta. Treći Duško (možda ne i po kvalitetu), Ivanović, može i više od titule prvaka Španije sa Kahom, a meni lično jako su bliski Trifunović (Lijetuvos) i Petrović (Žalgiris), litvanske uzdanice. Pažljivije od ostalih pratiću mečeve Partizana i debi na vrućem mestu prvog stratega u ovom takmičenju Vlade Jovanovića… Sad, nije velika nauka prognozirati da će na F 4 u Barseloni, od 6 do 8. maja 2011. godine timove voditi najmanje trojica od sedmorice nabrojanih trenera, a da će upravo neko od bih (prvi, drugi ili osmi put?) podići i pobednički pehar… Pre koje reči o našem šampionu, da izrazim čuđenje o učešću čak tri italijanska tima i celih pet iz Španije u Evroligi. Što bi rekao legendarni Manda: mnogo je, kume… Najzad, crno-beli su izgubili od Žalgirisa u gostima, što samo po sebi i nije neko iznenađenje, naročito ako se pogleda sastav domaćih i model igre primeren novim pravilima: napad najčešće 14 sekundi, daleka trojka, puno preuzimanja, brza igra koja ne trpi spore, nedovoljno inteligentne i, pre svega, šuterski nenadarene igrače. Sad, ima li i takvih u redovima beogradskog tima, zaključite i sami. Dalje, nije dobro posebnom, negativnom prizmom odmah meriti lošu igru pleja Lafajeta (ako me uši ne varaju, dvojica medijskih „mapetovaca“ već su izrazila sumnju u njegov kvalitet i ostanak!?), 1 od 10 iz igre, 3 od 6 sa linije penala, 4 izgubljene lopte, barem iz dva logična razloga: momak je prvi put u Evropi, još uvek ne razlikuje Slaviju od Kalemegdana, tako da su mu potrebni i utakmice i treninzi, rečju – vreme; a drugo, brze promene igrača, posebno pleja (Bojan Popović je eliminisan bez minute nastupa na zvaničnoj utakmici) ne bi trebale da su svojstvene stabilnim klubovima, što Partizan svakako jeste. Više me, kad su crno-beli u pitanju, brine igra Jana Veselog (1 od 7 šut iz igre, što se češće i 1 od 6 sa penala, što se nešto ređe dešava), tako da se ponovo postavlja pitanje koja je njegova prirodnija pozicija: 3 ili 4, dalje ili bliže od koša. Po mom skromnom mišljenju, a koje sam još prošle godine ispisivao u ovoj kolumni, dečko je prvo 4, a 3 je alternativa… No, to je svakako na Vladi Jovanoviću da odluči, iako mu nije lako ovih dana. Poznavajući naš mentalitet, ne do tančina ali solidno, ne bih želeo da „dobronamerni“ dođu da neke od sledećih ideja, a hoće: da je trener mlad i neiskusan (mere ga sa prethodnim, odnosno Duletom Vujoševićem), da je Oliver Lafajet čista „stativa“ (u poređenju sa Mekejlebom, recimo) i da je meč u sredu sa Himkijem „istorijski“ i da ako se ne dobije… Možda bi dobro bilo ponovo publikovati i rezultate crno-belih iz prvih pet sezona učešća u Evroligi, da bi se više cenile poslednje četiri i da bi se dala adekvatna šansa sadašnjem sastavu…

Ne držim uvek reč, ali ovoga puta, sa ponosom ističem, da: o Crvenoj zvezdi ću pisati posle neke od pobeda (ne samo na košarkaškom terenu)…