Panađur u Nišvilu

A vašar je od vajkada omiljeno srpsko sastajalište, mesto gde su zajedno, pod jednom zadimljenom i okruglom vatrom, lopovi, podvodači, šibicari, „devojke za udaju“, trgovci opšteg smera, plašljivi voajeri, sitni špijuni, takozvane „jajare“ i „drukare“, alkoholičari svih godina i mlađi narkomani, ali i „ministri i gospoda“, stručnjaci u svom poslu, intelektualci i književnici, ostvareni naučnici, krem svakog društva, ma šta to značilo… Tako je bilo i u Nišu, iako kolumnu pišem osam sati pre finalne utakmice: mnogo ljudi koji se tu muvaju, a za koje ne znam šta trenutno rade u košarci, sijaset menadžera i skauta, lažnih članova nepostojećih uprava, brzinskih biznismena, nečijih lepih ćerki, ali i odličnih košarkaša; tu je bio i trenerski krem ove naše države, dosta ljudi koji košarci ne daju finansijski da potone do dna, sudija koji se važe i u Evropi, bivših reprezentativaca, iako bih ja voleo da su se u Nišu pojavili još neki asovi, da sada ne imenujem…

Prva konstatacija je da finalni turnir Kupa Radivoja Koraća i dalje treba prepustiti ljudima iz grada na Nišavi, jer oni to odlično organizuju, a svakako imaju potrebnu rezultatsku neutralnost. Druga moja odrednica ticala bi se samog kvaliteta košarke, odnosno osam timova koji su predstavljali srpski basket. Skroman nivo u odnosu na Evropu, osim Partizana koji je to gradio desetak godina. Manjak moderne, a višak industrijske košarke, igra na konstantan prekid i faul, gde je osnovna filozofija odavno poznata: sva petorica igrača 40 minuta u kontaktu, koliko god ličnih da napravimo „ sudije neće svirati više od 30!? Ili, konkretno: najviše se košarkaški moglo videti na meču polufinala između Partizana i Hemofarma (69:64), po meni igrački dva najkompletnija sastava. Ukupno je odsvirano 59 ličnih grešaka, a mislim da je napravljeno još barem toliko. Izvedeno je čak 65 slobodnih bacanja, od ukupnog broja poena trećina je sa linije penala, u prekidu vremena (43 od 133), a znam da nije dobro kad procenat poena iz bacanja pređe 20, tako da je utakmica trajala više od dva sata, što se retko dešava. Malo igračkih i taktičkih noviteta, puno borbenosti i truda, neizvesnih završnica sa mnogo naboja i emocija… Možda je i to dovoljno?

Treća konstatacija je očekivana i neizbežna „opšte nezadovoljstvo i povika na sudije“, uz parcijalno nekorektno ponašanje i koškanje igrača. Crvenoj zvezdi smeta sudija Glišić, a ja lično mislim da nisu rezultatski dobro iskoristili prvih 30 minuta, kada su igrali bolje od FMP-a, da im nedostaje barem jedna goropadna petica, da Bjelici konačno treba odrediti mesto u timu, jer igra sve od jedan do četiri, da je Kešelj odbrambeno konstantno, a ovoga puta i napadački bio indisponiran, da je guranje posle meča sa Glišićem bio njegov najjači kontakt u odbrani, da navijači, čim se krene u rezultatski minus, ne treba da „izbacuju upravu napolje“, već da bodre svoj tim, kao simpatizeri crno-belih na minus 18 protiv Hemofarma, recimo… Dušku Vujoševiću ne godi, na utakmici sa Vrščanima, „način suđenja i tolerisanje tuče u prvom poluvremenu, koji nisam zapamtio od stare Jugoslavije“, a ja mislim da se taj način „igranja odbrane“ viđa svakog vikenda i da Partizan nikako nije hendikepiran ni u kontakt igri, a još manje uskraćen odlukama arbitara. Ili, misli li neko da Vraneša (koji je nešto puno počeo da se beči kad mu arbitri odsviraju svaki peti kontakt), Marića, Robertsa, Miloševića, Kecmana, Božića… treba neko da zaštiti od „grube“ protivničke igre? Nemam taj utisak, najblaže rečeno… Imaju sastav koji sistemski gazi, a za čije je dovođenje na evropske visije najzaslužniji upravo trofejni trener i neka nastave dalje, a ostale ostave sa njihovim, pre svega košarkaškim problemima…

Hemofarm, po meni, jedini može maksimalno da isparira Partizanu, što su pokazala i prethodna tri susreta koji su izgubili svojom nesmotrenošću malom razlikom u završnici, tako da sa nestrpljenjem čekam super ligu. Vrščani imaju, ne treba zaboraviti, mnogo više prostora za trening od Partizana, Crvene zvezde i FMP-a, koji i dalje žive i igraju u tri evropska takmičenja. I igrači Hemofarma konstantno se hvataju za glavu kad god čuju pištaljku, kao reprezentativac Stefan Marković, recimo, koji ne veruje da je samo pola metra u autu sa loptom, iako on jedini u čitavoj dvorani ne može da vidi taj aut, jer gleda u saigrače i teren pred sobom… FMP je u finalu, majstorski igraju, godinama unazad, sve turnirske završnice, što pokazuju i četiri osvojena nacionalna kupa. Imaju dobar sastav, koji mislim da igrački ne zaostaje znatno za protivnicima, ali da im do samog vrha fali nešto, možda nešto što ne spada u domen tehnike i taktike? Možda malo više radosti na licima igrača, recimo reprezentativca Raduljice, koji izgleda stalno kao da mu pod nosom stoji nešto smrdljivo, tako da je ljut na sve i svakoga… Konačno, ali ne i na kraju, treba još jednom apostrofirati odličnu igru kragujevačkog Radničkog, za čiji je prolazak u finale trebalo samo malo više sreće, a za čiji klupski opstanak i bivstvovanje treba da se zahvali samo jednom čoveku, Miroslavu Nikoliću…