Pejića smenio debeli džokej?

Naime, sada već bivši prvak Evrope, moćni Panatinaikos, modernom igrom koju nije demonstrirao još od prošlog novembra, savladao je našeg šampiona rezultatom 82:66, u, više ne treba naglašavati jer je to postala konstanta, prelepom ambijentu svečarskog Pionira. Ako smo nešto naučili iz ove utakmice, svi zajedno, to je da se još manje može pobeđivati samo fanatičnom i taktički mudrom odbranom, pošto je na tom planu većina ekipa pri svom gornjem maksimumu, a za taj segment basketa potrebno je više voljnog momenta a manje znanja i tehničke izvedbe, već povećanim individualno-timskim napadačkim repertoarom, tačnije – preciznim poentiranjem iz sve težih pozicija. U prilog tome govori podatak o šutu za tri poena: Partizan 4 od 22 pokušaja, a PAO 11 od 19, ili nadahnutih 58 odsto. Drugo, da ekstra timovi, igrači i treneri, pogotovo kad su smrtno ranjeni kao grčki kolos, pokazuju nadmotivaciju, osećaj časti i pripadnosti timu za koji nastupaju. Tako da priče o „puštanju“ i slične srpske turbofolk maštarije nisu ni dolazile u obzir, kao što lično mislim da će Marusi rezultatski proći nešto lošije od crno-belih u poslednjem kolu, iako ne znam, a nisam preterano ni radoznao, šta je Željko Obradović šapnuo na uvo ili uho Dušku Vujoševiću… Treće, što se odnosi na plasman u Top 8 Evrolige poljskog Prokoma i, uveren sam, našeg šampiona, a ispadanje (za sada) Sijene i Panatinaikosa – učimo da je novac u košarci neophodan kao vazduh, ali da se i sa tri miliona evra može postići mnogo, a da ni 33 ništa unapred ne garantuju…

Ako se rezultat crno-belih iskusnim okom i mogao naslutiti, to nikako ne važi za poraze Crvene zvezde i FMP-a. Posmatrajući pažljivije dešavanja u redovima crveno-belih, došao sam do jedne zakonomernosti: kad tim dobro igra i trener ima odrešene ruke za kreaciju – u upravi je blago rečeno haos. I obrnuto – kad sportski funkcioneri periodično dođu sebi, posredstvom neke magije, što kratko traje, menjaju se igrači i kouči brže od kursa dinara. I treće, svi plaču kako nema para, kako svoj jedan ili šest ipo hiljada evra nisu videli još od poslednjih dana prošle jeseni, a ovamo dug rapidno raste (barem u medijima) i ne zna se ko ga je napravio i zašto. Bez mira u kući (koji se postiže… znamo čime) nema ni rezultata i stoga su, dobrim delom, Trifini puleni, sa dva vezana poraza na svom bunjištu, od gotovog napravili veresiju, koja se može ponovo pretvoriti u „gotovo“ samo pobedom nad doma jakom Gran Kanarijom… A FMP je, porazom u Železniku od oslabljenog ali iskusnog Zagreba, dobrovoljno izabrao teži put, sa pozicije broj dva, među osam najboljih u Evročelendž kupu. Na pomenutom meču nisam, iako priznajem da slabije vidim, primetio nijednog pantera, Đurovićevi dečaci (uzgred, kojom je to metamorfozom ili palatalizacijom u dobrom delu štampe Vlada postao „Vlade“?) pre su ličili na olinjale pitome mace sa maglovitim ciljevima. Uz opravdanje povreda i umora (?!), stoji i da je trio koji nosi igru – Protić, Jeremić i Raduljica – postigao skromnih tri, od četrdesetak poena koliko prosečno postižu. Prvi jer je bolno povređen u petu i nije drugo poluvreme mogao da pokuša da pomogne saigračima, a dvojac jer – dešava se, takva tura…U prošloj kolumni pomenuo sam Dejana Muslija, nadarenog centra FMP-a, koji je u međuvremenu jedini iz Srbije pozvan da 10. aprila u timu sveta igra protiv najboljih američkih juniora. To je lepo priznanje, ali ne bih želeo da mu karijera pođe putem (već autostradom) nekih drugih učesnika ove tradicionalne utakmice (Ćakića, Aleksandrova, Labovića, recimo). Jer, ako uzmemo da igra malo jer su tu Raduljica i Samardžijski, da trenira malo zbog velikog broja mečeva i dugih putovanja – sam igrač, uz trenerski kadar u klubu, mora da napravi veći napor u svom individualnom usavršavanju, iako lično držim da je ove sezone trebao da nastupa jedan rang ispod NLB-a. Ali, Dejan Musli mora da pokaže interesovanje barem 51 odsto za „svoj“ problem…

Odmah sam naslutio da mi nije trebalo ono prošlonedeljno pominjanje košarkaških arbitara i slično. Mislim da sam stekao barem 36 potencijalnih „neprijatelja“, ali šta ćete – sado-mazo volim da kažem i kolekcionarim, pa makar i suparnike… Zašto pomenuta brojka? Zato što toliko srpskih sudija deli pravdu od Prve B do Evrolige i jačih reprezentativnih takmičenja. Mada, moram na kašičicu da budem zloća, nisam primetio da je iko od njih (barem ne od onih najboljih) skinut sa liste, ostao bez rabote, što me raduje jer je to znak da su maksimalno stručno i pošteno obavili svoj posao… Ali, rastužuje me saznanje da je petnaestak mojih kolega, trenera ostalo bez posla, na ulici (Karadžić, Petrović, Klipa, Stepandić, Sretenović, Androić…), da li zato što su nestručno radili ono što najbolje znaju? Kad sam pomislio da je poduža lista konačna za ovu sezonu – čujem da je Miško Pejić, jedan od najboljih kouča kod nas, smenjen tzv. „konjskim pučem“. Naime, čovek iz Kraljeva, odmalena svima poznat po nadimku „Konj“, nekada uspešni igrač Sloge, zatim basket sudija i biznismen, danas prvi čovek kluba – odlučio je da se „petooktobarski“ reši trenera jer nije najmanje 20 minuta puštao u igru dečkića sa prezimenom Olujić, za koga su mi najbolji poznavaoci košarke u Kraljevu rekli da tu minutažu ne može da ima – ni u diskoteci… Sad, znam da je Miško Pejić kao vrstan igrač, trener i čovek ostavio dubok trag u oba prvoligaša, znam da je gotovo bez novca za sebe i igrače tri kola pre kraja spasao tim od ispadanja, ali nisam znao da ono KK ispred Sloga znači – Konjički klub…