Pešačenje i šegačenje

Crvena zvezda zabeležila je dve briljantne pobede u Evroligi, došla na pedeset odsto učinka, po četiri pobede i poraza, što i jeste neko merilo sredine tabele i osmog mesta koje vodi u četvrtfinalno doigravanje. No, do kraja ligaškog dela ima još mnogo vode da proteče, posebno kilometara i energije. Novo a pozitivno u igri srpskog šampiona su dve vezane pobede u tri dana, što govori da je tim maksimalno psihofizički spreman za enormne napore. Drugi detalj je konstanta koju sam pominjao gotovo u svakom javnom istupu, a koji ima i te kako veze sa prethodnom rečenicom: najbolju odbranu u EL igra Zvezda, gotovo da nema slabog mesta u delu defanzive, vrhunski to rade Jović, Lazić, Dangubić, Kuzmić… Treće, faza napada, koja se dobrim delom “rađa“ iz odbrane, popravljena je uigravanjem tima, odnosno sticanjem iskustva, gde prednjače “starci“ Simonović i Bjelica, a sigurno je da su i poeni Voltersa u konačnom zbiru jako važni. Ne treba zaboraviti ni učinak Gudurića u završnicama egal mečeva, kakvih je sedamdeset odsto u ovom, najjačem kontinentalnom takmičenju. Moj crno-belo ofarbani komšija Njofra najbolje je oslikao trenutnu situaciju rečima: komšo, za malo i ja da počnem da navijam za crveno-bele, što bi bio znak ili da sam poludeo, ili da mi se približio sudnji čas…

Da, na evidentnu jačinu i gledljivost Evrolige utiče nekoliko detalja: 16 umesto 24 učesnika, odnosno važnost i kvalitet svake tekme, od prvog kola. Drugo, odmah je i koncentracija asova veća, jer svi hoće da su na meti menadžera, trenera, ljudi koji vode i bitni su u EL. Treće, mnogo mečeva igra se na jednu loptu, što publici stvara osećaj adrenalinske neizvesnosti. Četvrto, slabljenje Evrokupa formiranjem i FIBA Lige šampiona još više daje na važnosti EL i tako dalje… Naravno, ostaju i moje primedbe na ovaj format basketovanja, što praksa počinje da potvrđuje: mali i neujednačen broj učesnika u prvi plan izbacuje bogatije zemlje i naj takmičenja (Španiju, Tursku, Grčku), a “gasi“ nekad standardne učesnike i osvajače ovoj loptanja – Hrvatsku, Francusku, Sloveniju i usporava razvoj košarke u “manjim“ sredinama. Drugo, nabijen raspored dovodi do rezultata koje realnost ne pokriva, kao što su pobeda Baskonje nad Fenerom sa 34, ili Reala nad Barsom sa 39 poena razlike. Usled tog, “robovlasničkog“ tempa igranja povećava se mogućnost povreda momaka, u bilo kom od minimum dva takmičenja koja svaki tim popunjava – Gist, De Kolo, sada i Mitrović, mada prve prognoze kažu da Luka neće dugo odsustvovati sa parketa. Naravno, već su se izdvojili favoriti za četvrtfinale, tako da dolazimo do apsurda: posle nove godine veća borba biće za sedmo i osmo, nego za prva četiri mesta. Odnosno, padaće interesovanje i gledanost većine utakmica, samim tim i lige…

U ABA nadgornjavanju ništa novo, Crvena zvezda dominira sa svih deset pobeda, Cedevita skoro dnevno dovodi “pojačanja“, treneri se pedaliraju posle svakog poraza, većina timova pojma nema zašto se takmiči, a učini mi se da sam video da je i Boriša Simanić igrao protiv Karpoš Sokolija, pa da ponovo prozborim koju i o Zvezdinom megaprojektu. Ne razumem malu ili nikakvu Borišinu minutažu u ovom takmičenjcu, vreme neumitno teče (Njofra – “sve teče, samo slavina curi“). Osim što ne igra, ne može imati ni jak trening, jer toga nema u ritmu igranja – tri meča nedeljno, silnih putovanja i tako dalje. Da li je bitnije da se on (ili neki drugi momak) razigra, a da CZ u regionalnom loptanju ima dva poraza manje/više, ili… Dosta timova iz (B)ABA tancovanja uporedo nastupa na tri fronta (evropsko, regionalno i nacionalno nadmetanje), što je dobro za minutažu mladih igrača i “državni košarkaški potencijal“ (Srbija se nije odlučila za taj korak), ali je loše za trenere, lete kao iz katapulta izbačeni: na klupi MZT-a i Karpoš Sokolija već su bila petorica kouča, Anti Matuloviću traži se naslednik u Zadru, Klipa i Maksimović samo su se rotirali na relaciji seniori FMP-juniori CZ, što je navelo Njofru Paviljonskog da bude zajedljiv, po običaju: to je kao da si sa burazom blizancem čendžovao gajbu iz Zemuna za vikendicu na Rudniku. E sad, načuo sam čak i glasine da su neki naučnici hteli, posle serije poraza a pre pobede u Zadru, Aleksandra DŽikića da menjaju za… Ne verujem, mada iz iskustva znam da po upravama sede i u apstraktnim slikama razmišljaju razni likovi sa smetnjama u razvoju ličnosti. Jednostavnije, što se crno-belih tiče, treba se opredeliti: štednja ili rezultat, monolog ili recitacija?

Dva nacionalna košarkaška ponosa, ženska i muška reprezentacija, retko su u ovo vreme u žiži, ali se uvek nešto dešava. Devojke Marine Maljković beru lovorike gde god se pojave, na primer u “mom“ Kraljevu i Nišu, dok Saša Đorđević zna ko su mu protivnici u prvoj fazi prvenstva Evrope, kao i ko će naslediti u repi Stefana Markovića i zašto će to biti Dragan Milosavljević. Na kraju, zanimljivo razmišljanje NJofre Paviljonskog na temu neophodne nam rekreacije: pešačenje je, bratiću, spas. Moj deda, recimo, počeo je dnevno da pešači četiri, pet kilometara kada je imao pedeset godina. Sad ima osamdeset sedam i – pojma nemam dokle je stigao!